Weekend Media Festival Rovinj – oldtajmeri vs. digital generacija

Neko je rekao da je Weekend Media Festival u Rovinju, u stvari, „poslednji vikend na moru“ i možda je to najtačnija definicija ovog okupljanja ljudi iz medijske industrije.

Rovinj je previše lep, udoban i cozy da biste se baš ozbiljno posvetili predavanjima i radionicama a festival se već pozicionirao kao pomalo mondenski skup (inače svuda u regiji siromašnih novinara, ali dobro) sa kog se ne šalju neke gromoglasne, dramatične poruke javnosti. To je mesto za tzv. minglovanje, započinjanje ili okončavanje dogovora, produbljivanje kontakata ili sticanje novih, laki pregled stanja kod suseda, ali bez mnogo opterećivanja, zaliven dobrom istarskom malvazijom. Ili nečim drugim.

I to je ok.

Treba da znamo šta se „dešava preko plota“ kako je i bio naslov jednog panela na festivalu. Šta se, dakle, moglo čuti u Rovinju, van kafića, taverni i gostiona (to nije za blog J), nego na glavnoj sceni? Podelićemo nekoliko utisaka sa vama, probrati nekoliko, za nas, zanimljivih sadržaja…

Prvi dan je, praktično, „otvorio“ Nenad Čanak, lider Lige socijaldemokrata Vojvodine, predavanjem „Provokacija kao komunikacija“. Ima li bolje teme za njega? Nema. Napravio je kratak pregled svojih političkih akcija koje su (a skoro sve su) sadržale žestoku provokaciju. Objasnio je da je odavno skapirao da je to jedini način da drži pažnju javnosti van Vojvodine i da svoje akcije koristi da pošalje ozbiljnu političku poruku. Ako je tačno da je tri miliona ljudi gledalo njegov nastup kod Ivana Ivanovića kada je čitao stihove iz knjige Vuka Karadžića „Crven ban“ onda je pola Srbije skapiralo da je licemerno zgražavati se nad psovanjem (kad je mogao VSK, možemo i mi) a ne zgražavati se nad parolama „Nož, žica, Srebrenica…“ i sličnim.

Majstor provokacije i majstor komunikacije zglajzao je istog dana kad se vratio iz Rovinja vratio u Srbiju – potukao se pred kafanom u Novom Sadu i uleteo u zamršeno (ne baš sjajno) krizno komuniciranje iz kog je izašao sa ostavkom na mesto poslanika. Žestoko.Da ga citiramo, možda bude korisno i za sadašnju zavrzlamu u kojoj se našao: „Priča o politici je priča o percepciji i mudrom izboru neprijatelja. Sve što mogu da radim je da provociram. I ja to radim.“

Zvezda prvog dana, i to u kuloarima, bila je druga osoba. Na javnom intervjuu, tzv. Hard Talk razgovoru, prvog dana gost je bio Emil Tedeschi, vlasnik Atlantic Grupe, ovde poznate kao kompanije koja je kupila Grand Kafu i Soko Štark. Zli jezici (a zamislite koliko ih je tamo bilo) prepričavaju da je, nakon njegove, manje više, korektne priče, pitanje iz publike postavila devojka (još ne znamo da li novinarka ili menadžerka neke bosanske agencije) i pitala ga: Kako vam uspjeva da budete tako savršeni?

Pa, stvarno, blam!

Nelagodu je nekako prikrio, kažu, i brzo okončao dalje propitivanje. Ne zna se da li je cura sama smislila ovo „provokativno“ pitanje, da li je kreativni tim neke agencije danima sedeo i smišljao ga, zna se samo da je ta vest prostrujala Rovinjom u roku od pola sata i došla do svih par stotina učesnika, ma u kako zabitom kafiću da su se nalazili.

Bilo je zanimljivo čuti nešto i o stanju na medijsko/marketinško/kulturnoj sceni u regiji. Evo par zanimljivih podataka o susedima, o nama znate dovoljno:

  •  TV Pink je u Makedoniju „došao glasno a tiho otišao“. Ovde je Playboy izdržao samo 10 brojeva. I umro
  •  „Televizijata se prodava“, ovako je glasio oglas za prodaju lokalne televizije koja je u vlasništvu, opet lokalnog, biznismena
  •  U Hrvatskoj su prva četiri najgledanija filma Žikina dinastija 1 i 2, Tesna koža 1 i 2. Onda ide Betmen
  •  U Sloveniji je rejting državnog dnevnika (ako je politički korektno tako nazvati taj format na javnom servisu) – 3 %

Idemo dalje.

Zvezde (sudeći po broju gledalaca, bar) WMF su bili oldtajmeri, definitivno: Goran Milić, danas glavni urednik Al Jazeera u regiji i Aleksandar Tijanić, šef RTS. Paralelni intervju koji je vodio Ivan Stanković (Communis, Beograd) bio je lako, zabavno, ponekad dirljivo, ponekad žestoko, putovanje kroz medijske staze dve države i one bivše, zajedničke. Dakako, jedno je slušati šta govore (jer to je teorija) drugo je, manje više, pratiti šta i kako rade u praksi. To se ne poklapa baš uvek ali za to je trebalo da imaju publiku koja je 30 ili čak i 35+ ,tj publiku koja ih se seća iz raznih perioda. Posebno ovog „našeg“.

Ali, evo za vas par, po nama, vrednih citata:

  •  TV novinarstvo je novinarstvo nižeg reda u odnosu na pisano (Tijanić)
  • Levo Šojić, desno Sulejman, nema odbrane društva od toga (Tijanić, ali je zaboravio da napomene da onog levo on reprizira i tako učestvuje u tabloidizaciji društva, o kom je, u suštini, ispravno govorio)
  • Tabloidi „dolaze“ na već ranije iskvareno društvo (Milić)

 I inače je primetno da su WMF, nekako, više obeležile zvezde ili „zvezde“ iz Srbije nego domaće. Sem Čanka, Tijanića, Stankovića, Roberta Čobana gost je bio i Srđan Dragojević koji je učestvovao na panelu na temu: Može li hrvatski film biti gledan i profitabilan? Trebalo je da gostuje i Brankica Stanković (Insajder) i to na panelu „Gde se događa novinarstvo?“ ali, nažalost, nije došla.

Slušali smo i gledali i „dvoboj“ Print vs. Internet u kom je boje printa branio kralj (žute) štampe iz Srbije Robert Čoban a boje neta hrvatski IT pionir Matija Babić, pokretač brojnih portala, danas prvi čovek Index.hr.

Teško je odrediti pobednika u ovom dvoboju ali, iako će svi odmah pomisliti da je smrt štampe izvesna stvar, sudeći po onome što govore podaci Roberta Čobana (a njemu treba verovati, on odavno ne nastupa kao zaneseni novinar već kao ozbiljan industrijalac) print ima svoju publiku i svoju ekonomsku rentabilnost. Ne zvuči besmisleno kad on kaže da žene (uglavnom ciljna grupa njegovih magazina) nisu promenile svoje navike i da se o modi, ishrani, zdravlju informišu iz štampe.

Evo par zanimljivih citata i dilema:

  • Preživeće onaj print koji je inovativan, kvalitetan i neprecenjen (Čoban)
  • Da li su autori najveći problem on line medija – najozbiljnija runda ovog dvoboja nije dobila pravi odgovor, a zanimljivo bi bilo napraviti neko istraživanje. Naoko, problem portala zaista jesu relevantni autori
  • Nijedna ozbiljna velika medijska priča u poslednje vreme nije krenula iz printa, nego sa weba, i biće i dalje tako (Babić)
  • Istraživačko novinarstvo je u Srbiji ovih dana samo seljenje policijskih dosijea u novine (Čoban, bravo, da dodamo)

Festival je posetio i Radomir Čačić, prvi potpredsednik Vlade Hrvatske i učestvovao na panelu o budućnosti regije i, uz dva vica i prozivke konkurenata, kao svaki pravi showman iz politike, ispalio i neke ozbiljne podatke: „Prvi put, ne biste vjerovali, znamo točan broj zaposlenih u državnoj upravi. On iznosi 250 000“.

Kad izuzmemo sve ove zvezde i parazvezde srpskohrvatskog medijsko političkog prostora, ostaju neki ozbiljni ljudi, predani svom radu čije smo ideje mogli čuti na festivalu.

Gabriel Dance, urednik interaktivnih sadržaja u Guardianu, govorio je, što na panelu, što u medijima, o interaktivnoj priči, novoj novinarskoj formi koja živi na netu. Interaktivna redakcija Guardiana ima troje ljudi: urednika, novinara i dizajnera. Oni na jednoj temi rade oko tri nedelje, kontaktiraju sve izvore, koriste alate i metode klasičnog istraživačkog novinarstva ali svoju priču posle ne objavljuju u tradicionalnoj formi već kao grafiku koja omogućava posetiocima da klikom dođu do sažetih sadržaja. Kad čitalac klikne na određeno polje, dobija informacije koje ga zanimaju. Guardianova interaktivna redakcija pravi i video igrice koje tretiraju važne društvene teme. Da bi pokazali i dokazali kako je štetno voziti automobil i razgovarati na mobilni telefon ili slati poruke, napravili su video igricu na svom portalu u kojoj je čitalac mogao da „vozi“ jednom rukom a drugom rukom „šalje poruke“. Svi, baš svi koji su se igrali, promašili su skretanje, zaboravili da se prestroje, nisu bili dovoljno koncentrisani.

Zanimljiva je bila i priča o tome kako je Istra postala „društvena“ regija, odnosno prezentacija o promotivnoj strategiji Istre kao turističkog brenda na društvenim mrežama. Fun stranica Istre Visit Istria ima više od 37 000 fanova ali će se tek krenuti u akcije na društvenim mrežama. Oko 60 odsto korisnika na Facebooku deli svoje planove o putovanjima sa prijateljima, preko 50 odsto ljudi je priznalo da planira putovanja na osnovu onoga šta njihovi prijatelji pokažu na Facebooku, a čak 70 odsto njih updejtuje statuse na ovoj mreži dok su na odmoru.

I nije ovo sve, bilo je tu još različitog sadržaja, moglo se, makar u pauzama ispijanja istarske malvazije, čuti štošta zanimljivo.

Pomenimo još i to da se ovaj festival održava u prostorijama Tvornice duhana Rovinj. Paradoksalno je ali tako je: u prostorijama duvanske kompanije kojoj je, kao takvoj, najstrože zabranjeno reklamiranje – tri dana sve vrvi od novinara, urednika i ljudi iz marketinga i PR-a. Šta ćeš više?

[fbshare type=”button”]

 

 

Kako komunicira civilni sektor?

„Stvari su se baš promenile za samo nekoliko godina“ – kontemplirali smo jedan dan u kancelariji prisećajući se vremena pre Facebook-a,  Twitter –a, LinkdIn-a. Naša komunikacijska rutina, broj kanala koje koristimo  i način na koji to radimo – sve je drugačije. Nekako u isto vreme smo ’naleteli’ na istraživanje koje kaže da se neprofitni sektor u Americi  najviše oslanja na online komunikaciju (website, newsletter i Facebook zauzimaju prva tri mesta). Odnosi sa tradicionalim medijima se nalaze tek na šestom mestu.

A kakva je situacija kod nas? Istraživanje na tu temu nismo našli, a pošto često i rado sarađujemo sa organizacijama građanskog  društva, rešili smo da ih priupitamo. Tako je nastao online upitnik i 82 ljudi iz civilnog sektora nam je dogovorilo.  (Hvala svima, a posebno onima koji su ovu anketu prosledili svojim kontaktima.) Mada ovo nije reprezentativan uzorak, dobili smo uvid u trenutnu situaciju i pokazatelje koji  koje su nam zanimljivi i korisni.

Šta mislite koji kanali komunikacije zauzimaju prva tri mesta po ovoj anketi?  Prvi – odnosi sa tradicionalnim medijima, drugi – ulični događaji, a na trećem mestu su tribine i okrugli stolovi.  Svega četiri procenta isptanika je odgovorilo da su im za komunikaciju sa njihovom ciljnom grupom tradicionalni mediji ’malo važni’. Nikome nisu potpuno nevažni.

Ulični događaji su u blagoj prednosti u odnosu na formalnije direktne kontakte sa građanima. Razlog za to treba tražiti u tome što su, kao što nam je neko i napisao u upitniku „mladima tribine i okrugli stolovi dosadni“, za razliku od uličnih akcija koji privlače prolaznike.

A online komunikacija? Na četvrtom i petom mestu su sajtovi organizacija i Facebook. Da su im važni odgovorilo nam je 79, odnosno 78%.

Verujemo da će vam biti zanimljivo da znate da su po pitanju upotrebe Twittera, stavovi podeljeni. Tačno polovina od naših ispitanika smatra twititovanje veoma značajnim (27%) i značajnim (23%), dok je za drugu polovinu to malo značajan (21%) ili beznačajan (29%) način komunikacije.

Ono što je za nas bilo najveće iznenađenje je da je blog u civilom sektoru poprilično zapostavljen. U 62% odgovora je on označen kao malo značajan ili beznačajan. Zašto je to tako pitam se dok pišem ovaj blog.

Kako građanske organizacije odlučuju šta, kako i koliko da koriste? Verovatno jedan od odgovara najbolje sumira situaciju: „Odabrali smo kanale komunikacije prema načinu na koji komuniciraju naše ciljne grupe. On-line kanali komunikacije počinju sve više da se koriste, ali ipak dominiraju stariji načini komunikacije (tradicionalni mediji, tribine, okrugli stolovi, ulični događaji koje prenose mediji).“

Imajući na umu da nešto više od polovine građana, (po jednom istraživanju, krajem prošle godine taj procenat je bio 56%) koriste net, ne čudi činjenica da su tradicionalni načini i dalje veoma prisutni. S druge strane, kao što stoji na početku, sve se brzo menja, tako da nam i jedan deo  učesnka ove ankete nagoveštava da u narednom periodu planira unapređenje svoje online komunikacije.

U tabeli ispod možete videti rezultate ankete.

Bus plus i minus

Kao neko ko koristi GSP od 1993. godine sećam se i mnogo gorih dana, ali mi je teško da se setim da li je sistem javnog prevoza ikada privlačio toliku pažnju medija i toliki bes građana. E pa evo, ukratko šta mislim o tome.  (Neću se upuštati u legalnost  celog blusplus projekta. O  tome možete da pročitate ovde. )

PLAĆANJE Usluge treba plaćati – sve, bez izuzetka. Ako je potrebno može da se uvede i povlastica za socijalno ugrožene građane, tako da oni ne moraju da plaćaju. Čisto da se napravi razlika između onih koji zaista nemaju i onih koji su drčni i bezobrazni i ne žele da plate. Ali, besmisleno je uvoditi  ograničenje nepersonalizovne kartice, tako da posle određenog iznosa ili vremnskog perioda, čovek mora da kupi novu. To je čista pljačka.

VALIDIRANJE  Zaista ne razumem zašto bi se neko ko ima mesečnu markicu  ’validirao’ svaki put kad uđe u autobus? Kupovinom markice on je svoju obavezu ispunio. Zamislite da vam  za svaku uslugu koju platite neko još i nameće neku besmislenu obavezu. Oprali su vam auto? Super, ali morate sad da popunite anketu. Besmisleno. Tim više što obrazloženje da je to potrebo radi evidencije o gužvi ne sledi elementarnu logiku. Validiranjem pri ulasku ste im rekli da ste ušli, ali pošto se ne validirate pri izlasku, oni pojma nemaju koliko je ljudi zaista u prevozu, jer ljudi ne samo da ulaze, oni i izlaze, neki posle jedne neki posle 11 stanica. Ako hoćete da znate koliko vam je opterećena linija – pitajte vozače. Ništa jednostavnije. Oni jako dobro znaju da li su i gde morali da čekaju da se ugura još neko ko misli ’da ima mesta tamo u sredini, samo kad bi se malo pomerili’.

ULAZ/IZLAZ  Da li je neko ko je predložio ovu ideju zaista i putnik GSP-a? Zaista sumnjam. Ovo zvuči dobro kada je prevoz prazan, pa uđete na jedna vrata, prošetate do drugih i izađete. Ali ovaj scenario je zaista redak. Mnogo češće se dešava da ste srećni što stojite tu gde ste i da je poslednja stvar koja vam treba da se gurate sa gomilom ljudi koja ne može i ne želi nigde da se pomeri. I ako je od starta veliki plan bio da postoje vrata za ulaz i izlaz, zašto su aparati postavljeni svuda, što se nije štedelo i nabavilo duplo manje aparata?

 

ToDo lista nove vlade

Jedna od ‘Kontakti’ je za potrebe BIRN-ovog projekta bila deo tima koji je radio istraživanje predizbornih poruka partija. Sad, kad je izvesno ko će činiti novu vladu, a samo je otvoreno pitanje podele ministarskih mesta , je zgodan momenat da se prisetimo tih poruka.
Evo ukratko šta su nam ključne partije novog režima obećale.

Srpska napredna stranka

  • Zakon o javnim nabavkama koji štedi 740 miliona evra uvođenjem ekonomije u regularne tokove i boljom naplatom poreza;
  • Popis imovine kojom država raspolaže, ali ne prihoduje ništa od nje, a od čega se mogu zaraditi tri milijarde evra;
  • Poresko rasterećenje zarada da bi se povećala zaposlenost;
  • Da se PDV naplaćuje na realizovanu fakturu;
  • Ukidanje agencija i partijskog zapošljavanja kakvo danas postoji;
  • Infrastukturni projekat Dunav-Morava-Vardar koji spaja železnički, putni i rečni saobraćaj;
  • Indusrijsku zonu tokom Dunava od Novog Sada do Beograda;
  • Osnivanje kancelarije za brze odgovore, tako da investitor kada dođe ima mentora za investiciju i da u roku od dva meseca dobije sve dozvole koje su potrebne;

Ujedinjeni regioni Srbije

  • Novi Zakon o javnim preduzećima po kome se i menadžment i svi zaposleni biraju na javnim konkursima;
  • Udvostručen budžet za poljoprivredu;
  • Da u budućoj vladi samo Ministrstvo finansija može da određuje poreze, da imamo osnovni PDV, akcize, carinu, porez na imovinu, a da se ukinu svi nameti i na centralnom i na lokalnom novou;
  • Smanjenje birokratije i ukidanje parafiskalnih nameta kojih ima preko 250 i koji u proseku opetrećuju sa oko 500 evra godišnje jednog zaposlenog;
  • Da mala i srednja preduzeća PDV plaćaju po realizaciji;

Socijalistička partija Srbije

  • Državni intervencionizam u slučajevima propalih privatizacija;
  • Da stečaj traje 6 meseci;
  • Poslove u energentskom sektoru – Kolubaru i Nikolu Teslu sa novim postojenjima što je posao od preko 2,5 milijarde evra koji treba da obezbedi radna mesta za 10.000 novih ljudi, novi energetski blok u Kostolacu gde će nekoliko hiljada ljudi dobiti posao tokom realizacije tog projekta;
  • Povećanje BDP-a;
  • Reforma agrara i budžet za popljoprivredu od najmanje milijardu evra;

Neko će reći, pa šta? Ko još veruje predizbornim obećanjima? Niko, u tome i jeste stvar. Navikli smo se da reči političara nemaju nikakvu težinu i ne obavezuju nikoga. No, možda bi trebalo da, makar samo zarad eksperimenta, probamo drugi pristup. Šta bi bilo ako to što su rekli tretiramo kao njihove radne zadatke, što bi rekli Englezi ‘to do list’? Da vidimo koliko ćemo toga imati razloga da štikliramo kao obavljeno kada budu na kraju mandata. I da ih na osnovu toga procenjujemo. I njih i sve sledeće. Da li bi se političari trudili da u svoj govor i ponašanje unesu bar malo odgovornosti ako bi ih građani stalno držali na oku i za reč. Evo, za početak da vidimo šta će biti sa tim konkursima za javna preduzeća i departizacijom.

[fbshare type=”button”]

Značenje identiteta

Kao što pripadnost različitim grupnim identitetima prožima naše živote, tako su i reprezentacije koji se odnose na identitete neizostavni aspekt medijskih sadržaja. Iz medijskih izveštaja smo saznali da je Barak Obama prvi Afro-Amerikanac predsednik SAD; da Saudijska Arabija ima po prvi put ženu u vladi; da su istraživanja genetske sličnosti stanovnika Evrope pokazala da su „Svi Evropljani  rođaci“; da tradicionalne crkve u Srbiji osporavaju homoseksualnost kao identitetsku odliku… Ovo su samo primeri kakvih ima mnogo, u kojima je pitanje identiteta bilo aktuelizovano i u centru pažnje. No, ono provejava i sastavni je deo tihog, kontinuiranog rada medija na oblikovanju znanja o tome ko smo ‘mi’ – prećutno podrazumevana većina i ko su ‘oni’.

Zašto je važno kako mediji reprezentuju određene identitete?

Pre svega zato što se proces reprezentovanja ne može posmatrati odvojeno od stvarnosti jer zahvaljujući njemu naše iskustvo i ceo saznajni svet stiču smisao.

Reprezentacija  je proces produkcije značenja. Kroz njega se svet organizuje u smislene šeme i kategorije i formira se  sistem znakova kojima se te kategorije dele sa drugim članovima društva. Kroz reprezentaciju se kontinuirani kompleksni svet uređuje time što se određene stvari, odnosno kad je reč o ljudima osobine selektuju i kategorizuju, obeležavaju i komuniciraju. Jednom rečju, defnišu se i određuje se njihovo značenje. Stvari po sebi nemaju značenje, već ga mi stvaramo.

Mediji u ovom procesu igraju ključnu ulogu jer je proizvodnja značenja njihov primarni zadatak, što znači da se u njima permanentno dešavaju procesi reprezentovanja. Njihova objašnjenja vrednosti, ciljeva, opasnosti prevode bujicu utisaka u smisleni poredak. Oni su samim tim veoma uticajan faktor u formiranju zdravorazumskog znanja o svetu i u centru su komunikativnih praksi modernog društva. Kroz medijske sadržaje provlače se brojni primeri reprezentacija različitih grupnih identiteta. No one nisu nasumične, već su odraz politike reprezentovanja i za svaku od njih bi se moglo reći da pripada jednoj većoj celini, odnosno nekom od diskursa o tim identitetima.

Na pitanja šta znači biti ‘neko’, ne mora postojati samo jedan jasan odgovor, u opticaju može biti različitih, čak i suprotnih. U različitim defnicijama i određenjima tih  identiteta se mogu pročitati drugačije politike reprezentacije.

Koja je prisutnija i prihvaćenija je posledica odnosa moći – simboličke i društvene, a ne nekog prirodnog stanja stvari. I to svako ko se bavi javnom komunikacijom treba da ima na umu kad govori o bilo kojoj pripadnosti.