Sedam poslovnih principa u Googlu: ideje, ljudi, ideje…

/in

Ovih dana bi trebalo da vidimo finalne verzije nekoliko aplikacija sa Social Changes Hakatona održanog sredinom oktobra u Ziri. Bićemo u prilici da sa neta skinemo neku od aplikacija za koju verujemo da će nam biti od koristi što je i bio krajnji cilj ovog događaja – društvena promena.

Mi smo se, takođe, malo muvale na hakatonu, jer smo bile deo tima koji se bavio postavljanjem web platforme radnog naziva Filantrop – zamišljene kao mesto gde bi na jednom mestu bile objedinjene sve humanitarne ili foundraising kampanje i gde biste, kao pojedinac ili firma, mogli da vidite kome možete da pomognete.

Ipak, o ovoj ideji nekom drugom prilikom (kad vidimo u kojoj meri će tehnički biti moguće izvesti zamišljeno)…

Sada bismo da podelimo sa vama delove zanimljivog predavanja koje smo čule tokom hakatona. Gost predavač bio je Vedran Bajer iz Zagreba, zaposlen inače u Google-u! On je pričao o poslovnim principima ovog globalnog giganta a nama se učinilo korisnim da to podelimo sa vama.

Kao i obično, i u ovom slučaju reč je o jednostavnim poentama koje, nekako, uspemo uvek da izgubimo. Evo šta kaže Google:

  • Ljudi su sve – biraju se „najbolji od najboljih“. Kandidati su pohađali najbolje fakultete, a pri konkurisanju za posao prolaze razne krugove kako bi njihovi nadređeni bili ubeđeni da su baš oni najbolji za taj posao. Osim najboljih fakulteta i inteligencije neophodno da imaju jak  preduzetnički duh
  • Ideju može dati bilo ko – Ideje ne dolaze samo od inženjera, već ih može dati bilo koji zaposleni u kompaniji
  • Sve informacije imaju svi zaposleni – U Google-u je sve vrlo transparentno, a informacije se dele raznim internim alatima
  • Jasna viziji kod svih – Neophodno je da svi zaposleni imaju istu viziju i da se sa njom poistovećuju
  • Ne bacajte ideje – Koliko god neka ideja delovala besmisleno u datom trenutku, ostavite je da stoji na papiru. Svaka ideja ima neki problem, ali isto tako svaka u nekom periodu i u drugim okolnostima može da se iskoristi
  • Sve se radi za korisnika – Sve što se radi, svaki potez i svaka odluka radi se za dobrobit korisnika, a ne zbog finansijske dobiti. Glavni cilj je da korisnik što manje vremena provodi na Google-u, odnosno da mu je što više olakšana pretraga
  • Vreme za sopstvene ideje – Svaki zaposleni ima 20 odsto radnog vremena za razvijanje i realizaciju sopstvenih ideja. Upravo je u tom period nastao i Google translate.

Navedeni saveti se ne odnose samo na IT industriju, već bi se na njih moglo gledati kao na pravila dobrog menadžmenta. I kao što vidite u centru pažnje su ideje (jer, ma šta neki mislili, one pokreću svet). A mi se nadamo da će neke od ideja koje su oživele  na Social Changes Hakatonu pokrenuti bar ovaj nas delić sveta.

 

Novinarstvo pre interneta

/in

(bajka za nove klince – s prevodom)

Srdjan Staletović, www.staletovic.com

Srdjan Staletovic www.staletovic.comPre mnogo, mnogo… čak 30 godina, iza sedam gora i šest sati od mora, u jednom poznatom gradu u Šumadiji, prvi put sam ušao u redakciju jedne radio-stanice.

Bio sam još osnovac, imao ružan rukopis, nisam se brijao, a i čuvenu knjigu „Braća Karamazovi“ (retro ruska literatura) pročitao sam na preskok. Verovao sam da ću u toj redakciji upoznati „male ljude“ koje je baba svako popodne terala u materinu (napušavala) ako bi najavili „promenljivo vreme uz moguće pljuskove“.

I, nadao sam se, da ću postati jedan od njih.

Roditelji (ćale i keva) pitali su se otkud mi ideja da budem novinar, a ne lekar, inženjer, meteorolog.

A, u stvari je Rista, lokalni kicoš (tada najveći stručnjak za Foursquare) presudio. Gde god bi ušao (kafana, policija, prodavnica, restoran, stadion, biblioteka, crkva) svi su ga poznavali i prilazili mu. Rukovao se i razgovarao redom, bio je rado viđen i poštovan (celebrity). Njegov posao na radiju bio je da oko 4 popodne uživo izdeklamuje gradske novosti. Među nekoliko muzičkih numera, Ristin bariton (čest ton muškog glasa) svakog radnog dana tečno je prepričavao njegove brojne susrete i uverljivo pravio hroniku grada.

Želeći takav glas, u drugom srednje sam počeo da pušim i pijem hladnu kiselu vodu.

Na Ristinom stolu u redakciji nalazila se ogromna pisaća mašina (prastara tastatura koja je omogućavala direktnu štampu na papiru), telefon s brojčanikom (krug s brojevima od 0 do 9, preteča komande „dial“), ogormna kristalna pepeljara i brdašce sa izdanjima dvonedeljnika „Duga“ (prastari magazin, danas postoji jedino u podrumu Narodne biblioteke Srbije).

Rista mi je bio „selektor“ tokom priprema za upis studija novinarstva na FPN-u (arheološke studije nastale davno pre „Megtrenda“ i „Singidunuma“) i najveći kritičar tekstova i priloga.

Na njegovu sreću, diplomirao sam dva meseca nakon što je deda Avram (jedan od guvernera NBS iz vremena Slobodana Miloševića) uveo novi dinar te je Rista imao čime da plati kartu i dođe u kafanu „Kovač“ gde smo moj uspeh zalili.

Nikada se nije ženio i nikada nije vezao kravatu. U svečanim prilikama, oblačio bi odelo s mirisom naftalina (starinska materija jakog mirisa, u obliku klikera kojom su naši preci terali insekte iz ormara) i u džep od revera ubacivao bi maramicu u boji košulje.

„Nikada nisam napisao tekst duži od jedne šlajfne“ (28 redova na A4 papiru otkucanih na pisaćoj mašini) govorio je Rista u retkim prilikama kada je davao poslovne savete. Jednom, kad sam ljut i povređen zbog toga što mi je urednik promenio naslov teksta, besneo pred Ristom i govorio „dižem ruke od svega“- on me je stegao za ruku i rekao:

„I sada, dok stojimo ovde – ti besan, a ja žedan, Zemlja se okreće oko svoje ose brzinom od 30 kilometara u sekundi. Znači, već ovog časa smo 30 kilometara daleko od novog naslova za tvoj tekst i vreme je da napišeš novi. Hajdemo sad da nešto popijemo“.

Početkom svakog oktobra, na dan kada je sudbina napisala Ristin poslednji naslov, s velikom setom mislim na njega, novinarstvo i pomeranje unapred.

Hvala ti, Risto.

Kako je Ivan Ivanović učinio više za toleranciju prema LGBT od svih ostalih?

/in

Možda bi sve bilo drugačije – možda bi parade i bilo – da je emisija Ivana Ivanovića u kojoj je ugostio LGBT aktiviste (Bobana Stojanovića, Gorana Miletića i Bojanu Ivković) emitovana koju nedelju ranije, a ne kad je sve već bilo gotovo.

Te večeri, kad je emitovana emisija o kojoj je reč, većinska Srbija je mogla da „odahne“ jer je već znala da je patrijarh zamolio a premijer presudio da parade biti neće.

Možda je baš zato, kad su se strasti već slegle, kad je kraj nedelje doneo prirodni pad tenzije a petak veče malo otškrinuo vidike, bilo lakše pričati drugačije sa Bobanom, Goranom i Bojanom, slušati njihove životne priče, gledati ih kao ljude u problemu a ne neke nedostupne aktiviste.

Prvi put je javnost u Srbiji imala priliku da ove ljude, čija lica je gledala iz večeri u veče u udarnim terminima, u nekim studijima, sa nekim sagovornicima, u nekim glasnim raspravama koje oni niti razumeju niti ih se dotiču – mogla da zaista „čuje“ šta to oni govore, kako žive, zašto im je parada važna…

Prvi put je neko sa njima javno razgovarao tako da ih publika, konačno, razume. Zašto?

Ne zato što je Ivan Ivanović pametniji, obrazovaniji ili je bolje nabiflao podakte o položaju LGBT populacije.

Ne, nego zato što je sa njima razgovarao kao „jedan od nas“, kao tipičan predstavnik te većinske Srbije koja se utronjala od šarene parade homoseksualaca u drečavim majicama.

Homofob, kakv je već, a koji to i nije prikrivao u svojim javnim istupima, uspeo je da napravi ono što se u novinarstvu nekad zvalo „topla, ljudska priča“ u kojoj su glavni junaci ovi prokazani ljudi koje ni komšije ne mirišu baš najbolje a kamoli šire društvo. I da kroz tu, nezasluženo obezvređenu novinarsku formu, probije led između te većine i one manjine, da ih, bar na kratko, približi.

Paradoksalno ali tako je – osvedočeni homofob Ivan Ivanović  – što, u izvesnoj meri nije krio ni u ovoj emisiji (ali bilo bi suviše fake da je tamo sedeo uprepodobljen i zvučao kao NGO aktivista) – je ovom emisijom više doprineo rastu tolerancije prema gay populaciji nego svi aktivisti i organizacije zajedno!

Zato i konstatacija sa početka teksta – ko zna šta bi bilo da je priča išla naopako – da se u kampanju za održavanje šetnje krenulo od Ivanovića i njegove ekipe?

No, dobro, neka gay ekipa skupi benefite koje je realno ostvarila nakon ove emisije i nešto pametno učini s njima u narednom periodu, do nove parade.

Nama ostaje još jedno zanimljivo pitanje: mogu li se emisije ovakvog tipa, sa brojem gledalaca koji je, zaista, respektabilan za ovo tržište pa i sa pripadajućim uticajem – iskoristiti i za druge važne a osetljive društvene teme koje su nam, kao društvu, važne?

Možda se neki homofob malo oladio kad je video da i njegov miljenik Ivanović može komotno da priča sa „gejevima“ a da mu ne izraste rep ili da ne oćelavi… Odlično.

 

A šta bi bilo ako bi se Ivan Ivanović, na svoj način, pozabavio i nekom drugom, isto tako osetljivom društvenom temom, možda nasiljem nad ženama i decom? Ili vršnjačkim nasiljem u školama? Ili nekom drugom…

Ovo društvo ima pregršt tema koje ga cepaju i razdvajaju, oko kog ne može da zauzme stav, koje ne može da „svari“, nađe odgovor na sva pitanja koja ona pokreće.

Ispostavilo se da više sluha za osetljive teme pokaže jedan, pa hajde, ne baš uzoran lik sa čudne javne estradno novinarske scene u Srbiji, nego većina onih „ozbiljnih“.

Obično se žalimo kako je ovo propalo društvo stvorilo javne karikature, očajne uzore, loše novinare i voditelj(k)e koje, eto, c,c,c,c, imaju emisije koje su strašno gledane i pogubno deluju na celo društvo.

Pa ok, možda smo došli do „kraja“ tog čudnog kruga, možda sada možemo da iskoristimo te sa velikim uticajem da „prodaju“ masi neku drugu vrednost?

Pitanje za razmatranje je: da li će Srbija pre poverovati Ivanu Ivanoviću da ne treba tući žene i da je to baš „pe.e..ki“ ili nekom sociologu koji je radio istraživanje na tu temu pa nas zasuo podacima koje smo odmah zaboravili?

Vredi razmisliti.

 

 

Weekend Media Festival Rovinj – oldtajmeri vs. digital generacija

/in

Neko je rekao da je Weekend Media Festival u Rovinju, u stvari, „poslednji vikend na moru“ i možda je to najtačnija definicija ovog okupljanja ljudi iz medijske industrije.

Rovinj je previše lep, udoban i cozy da biste se baš ozbiljno posvetili predavanjima i radionicama a festival se već pozicionirao kao pomalo mondenski skup (inače svuda u regiji siromašnih novinara, ali dobro) sa kog se ne šalju neke gromoglasne, dramatične poruke javnosti. To je mesto za tzv. minglovanje, započinjanje ili okončavanje dogovora, produbljivanje kontakata ili sticanje novih, laki pregled stanja kod suseda, ali bez mnogo opterećivanja, zaliven dobrom istarskom malvazijom. Ili nečim drugim.

I to je ok.

Treba da znamo šta se „dešava preko plota“ kako je i bio naslov jednog panela na festivalu. Šta se, dakle, moglo čuti u Rovinju, van kafića, taverni i gostiona (to nije za blog J), nego na glavnoj sceni? Podelićemo nekoliko utisaka sa vama, probrati nekoliko, za nas, zanimljivih sadržaja…

Prvi dan je, praktično, „otvorio“ Nenad Čanak, lider Lige socijaldemokrata Vojvodine, predavanjem „Provokacija kao komunikacija“. Ima li bolje teme za njega? Nema. Napravio je kratak pregled svojih političkih akcija koje su (a skoro sve su) sadržale žestoku provokaciju. Objasnio je da je odavno skapirao da je to jedini način da drži pažnju javnosti van Vojvodine i da svoje akcije koristi da pošalje ozbiljnu političku poruku. Ako je tačno da je tri miliona ljudi gledalo njegov nastup kod Ivana Ivanovića kada je čitao stihove iz knjige Vuka Karadžića „Crven ban“ onda je pola Srbije skapiralo da je licemerno zgražavati se nad psovanjem (kad je mogao VSK, možemo i mi) a ne zgražavati se nad parolama „Nož, žica, Srebrenica…“ i sličnim.

Majstor provokacije i majstor komunikacije zglajzao je istog dana kad se vratio iz Rovinja vratio u Srbiju – potukao se pred kafanom u Novom Sadu i uleteo u zamršeno (ne baš sjajno) krizno komuniciranje iz kog je izašao sa ostavkom na mesto poslanika. Žestoko.Da ga citiramo, možda bude korisno i za sadašnju zavrzlamu u kojoj se našao: „Priča o politici je priča o percepciji i mudrom izboru neprijatelja. Sve što mogu da radim je da provociram. I ja to radim.“

Zvezda prvog dana, i to u kuloarima, bila je druga osoba. Na javnom intervjuu, tzv. Hard Talk razgovoru, prvog dana gost je bio Emil Tedeschi, vlasnik Atlantic Grupe, ovde poznate kao kompanije koja je kupila Grand Kafu i Soko Štark. Zli jezici (a zamislite koliko ih je tamo bilo) prepričavaju da je, nakon njegove, manje više, korektne priče, pitanje iz publike postavila devojka (još ne znamo da li novinarka ili menadžerka neke bosanske agencije) i pitala ga: Kako vam uspjeva da budete tako savršeni?

Pa, stvarno, blam!

Nelagodu je nekako prikrio, kažu, i brzo okončao dalje propitivanje. Ne zna se da li je cura sama smislila ovo „provokativno“ pitanje, da li je kreativni tim neke agencije danima sedeo i smišljao ga, zna se samo da je ta vest prostrujala Rovinjom u roku od pola sata i došla do svih par stotina učesnika, ma u kako zabitom kafiću da su se nalazili.

Bilo je zanimljivo čuti nešto i o stanju na medijsko/marketinško/kulturnoj sceni u regiji. Evo par zanimljivih podataka o susedima, o nama znate dovoljno:

  •  TV Pink je u Makedoniju „došao glasno a tiho otišao“. Ovde je Playboy izdržao samo 10 brojeva. I umro
  •  „Televizijata se prodava“, ovako je glasio oglas za prodaju lokalne televizije koja je u vlasništvu, opet lokalnog, biznismena
  •  U Hrvatskoj su prva četiri najgledanija filma Žikina dinastija 1 i 2, Tesna koža 1 i 2. Onda ide Betmen
  •  U Sloveniji je rejting državnog dnevnika (ako je politički korektno tako nazvati taj format na javnom servisu) – 3 %

Idemo dalje.

Zvezde (sudeći po broju gledalaca, bar) WMF su bili oldtajmeri, definitivno: Goran Milić, danas glavni urednik Al Jazeera u regiji i Aleksandar Tijanić, šef RTS. Paralelni intervju koji je vodio Ivan Stanković (Communis, Beograd) bio je lako, zabavno, ponekad dirljivo, ponekad žestoko, putovanje kroz medijske staze dve države i one bivše, zajedničke. Dakako, jedno je slušati šta govore (jer to je teorija) drugo je, manje više, pratiti šta i kako rade u praksi. To se ne poklapa baš uvek ali za to je trebalo da imaju publiku koja je 30 ili čak i 35+ ,tj publiku koja ih se seća iz raznih perioda. Posebno ovog „našeg“.

Ali, evo za vas par, po nama, vrednih citata:

  •  TV novinarstvo je novinarstvo nižeg reda u odnosu na pisano (Tijanić)
  • Levo Šojić, desno Sulejman, nema odbrane društva od toga (Tijanić, ali je zaboravio da napomene da onog levo on reprizira i tako učestvuje u tabloidizaciji društva, o kom je, u suštini, ispravno govorio)
  • Tabloidi „dolaze“ na već ranije iskvareno društvo (Milić)

 I inače je primetno da su WMF, nekako, više obeležile zvezde ili „zvezde“ iz Srbije nego domaće. Sem Čanka, Tijanića, Stankovića, Roberta Čobana gost je bio i Srđan Dragojević koji je učestvovao na panelu na temu: Može li hrvatski film biti gledan i profitabilan? Trebalo je da gostuje i Brankica Stanković (Insajder) i to na panelu „Gde se događa novinarstvo?“ ali, nažalost, nije došla.

Slušali smo i gledali i „dvoboj“ Print vs. Internet u kom je boje printa branio kralj (žute) štampe iz Srbije Robert Čoban a boje neta hrvatski IT pionir Matija Babić, pokretač brojnih portala, danas prvi čovek Index.hr.

Teško je odrediti pobednika u ovom dvoboju ali, iako će svi odmah pomisliti da je smrt štampe izvesna stvar, sudeći po onome što govore podaci Roberta Čobana (a njemu treba verovati, on odavno ne nastupa kao zaneseni novinar već kao ozbiljan industrijalac) print ima svoju publiku i svoju ekonomsku rentabilnost. Ne zvuči besmisleno kad on kaže da žene (uglavnom ciljna grupa njegovih magazina) nisu promenile svoje navike i da se o modi, ishrani, zdravlju informišu iz štampe.

Evo par zanimljivih citata i dilema:

  • Preživeće onaj print koji je inovativan, kvalitetan i neprecenjen (Čoban)
  • Da li su autori najveći problem on line medija – najozbiljnija runda ovog dvoboja nije dobila pravi odgovor, a zanimljivo bi bilo napraviti neko istraživanje. Naoko, problem portala zaista jesu relevantni autori
  • Nijedna ozbiljna velika medijska priča u poslednje vreme nije krenula iz printa, nego sa weba, i biće i dalje tako (Babić)
  • Istraživačko novinarstvo je u Srbiji ovih dana samo seljenje policijskih dosijea u novine (Čoban, bravo, da dodamo)

Festival je posetio i Radomir Čačić, prvi potpredsednik Vlade Hrvatske i učestvovao na panelu o budućnosti regije i, uz dva vica i prozivke konkurenata, kao svaki pravi showman iz politike, ispalio i neke ozbiljne podatke: „Prvi put, ne biste vjerovali, znamo točan broj zaposlenih u državnoj upravi. On iznosi 250 000“.

Kad izuzmemo sve ove zvezde i parazvezde srpsko–hrvatskog medijsko političkog prostora, ostaju neki ozbiljni ljudi, predani svom radu čije smo ideje mogli čuti na festivalu.

Gabriel Dance, urednik interaktivnih sadržaja u Guardianu, govorio je, što na panelu, što u medijima, o interaktivnoj priči, novoj novinarskoj formi koja živi na netu. Interaktivna redakcija Guardiana ima troje ljudi: urednika, novinara i dizajnera. Oni na jednoj temi rade oko tri nedelje, kontaktiraju sve izvore, koriste alate i metode klasičnog istraživačkog novinarstva ali svoju priču posle ne objavljuju u tradicionalnoj formi već kao grafiku koja omogućava posetiocima da klikom dođu do sažetih sadržaja. Kad čitalac klikne na određeno polje, dobija informacije koje ga zanimaju. Guardianova interaktivna redakcija pravi i video igrice koje tretiraju važne društvene teme. Da bi pokazali i dokazali kako je štetno voziti automobil i razgovarati na mobilni telefon ili slati poruke, napravili su video igricu na svom portalu u kojoj je čitalac mogao da „vozi“ jednom rukom a drugom rukom „šalje poruke“. Svi, baš svi koji su se igrali, promašili su skretanje, zaboravili da se prestroje, nisu bili dovoljno koncentrisani.

Zanimljiva je bila i priča o tome kako je Istra postala „društvena“ regija, odnosno prezentacija o promotivnoj strategiji Istre kao turističkog brenda na društvenim mrežama. Fun stranica Istre Visit Istria ima više od 37 000 fanova ali će se tek krenuti u akcije na društvenim mrežama. Oko 60 odsto korisnika na Facebooku deli svoje planove o putovanjima sa prijateljima, preko 50 odsto ljudi je priznalo da planira putovanja na osnovu onoga šta njihovi prijatelji pokažu na Facebooku, a čak 70 odsto njih updejtuje statuse na ovoj mreži dok su na odmoru.

I nije ovo sve, bilo je tu još različitog sadržaja, moglo se, makar u pauzama ispijanja istarske malvazije, čuti štošta zanimljivo.

Pomenimo još i to da se ovaj festival održava u prostorijama Tvornice duhana Rovinj. Paradoksalno je ali tako je: u prostorijama duvanske kompanije kojoj je, kao takvoj, najstrože zabranjeno reklamiranje – tri dana sve vrvi od novinara, urednika i ljudi iz marketinga i PR-a. Šta ćeš više?

[fbshare type=”button”]

 

 

Kako komunicira civilni sektor?

/in

„Stvari su se baš promenile za samo nekoliko godina“ – kontemplirali smo jedan dan u kancelariji prisećajući se vremena pre Facebook-a,  Twitter –a, LinkdIn-a. Naša komunikacijska rutina, broj kanala koje koristimo  i način na koji to radimo – sve je drugačije. Nekako u isto vreme smo ’naleteli’ na istraživanje koje kaže da se neprofitni sektor u Americi  najviše oslanja na online komunikaciju (website, newsletter i Facebook zauzimaju prva tri mesta). Odnosi sa tradicionalim medijima se nalaze tek na šestom mestu.

A kakva je situacija kod nas? Istraživanje na tu temu nismo našli, a pošto često i rado sarađujemo sa organizacijama građanskog  društva, rešili smo da ih priupitamo. Tako je nastao online upitnik i 82 ljudi iz civilnog sektora nam je dogovorilo.  (Hvala svima, a posebno onima koji su ovu anketu prosledili svojim kontaktima.) Mada ovo nije reprezentativan uzorak, dobili smo uvid u trenutnu situaciju i pokazatelje koji  koje su nam zanimljivi i korisni.

Šta mislite koji kanali komunikacije zauzimaju prva tri mesta po ovoj anketi?  Prvi – odnosi sa tradicionalnim medijima, drugi – ulični događaji, a na trećem mestu su tribine i okrugli stolovi.  Svega četiri procenta isptanika je odgovorilo da su im za komunikaciju sa njihovom ciljnom grupom tradicionalni mediji ’malo važni’. Nikome nisu potpuno nevažni.

Ulični događaji su u blagoj prednosti u odnosu na formalnije direktne kontakte sa građanima. Razlog za to treba tražiti u tome što su, kao što nam je neko i napisao u upitniku „mladima tribine i okrugli stolovi dosadni“, za razliku od uličnih akcija koji privlače prolaznike.

A online komunikacija? Na četvrtom i petom mestu su sajtovi organizacija i Facebook. Da su im važni odgovorilo nam je 79, odnosno 78%.

Verujemo da će vam biti zanimljivo da znate da su po pitanju upotrebe Twittera, stavovi podeljeni. Tačno polovina od naših ispitanika smatra twititovanje veoma značajnim (27%) i značajnim (23%), dok je za drugu polovinu to malo značajan (21%) ili beznačajan (29%) način komunikacije.

Ono što je za nas bilo najveće iznenađenje je da je blog u civilom sektoru poprilično zapostavljen. U 62% odgovora je on označen kao malo značajan ili beznačajan. Zašto je to tako pitam se dok pišem ovaj blog.

Kako građanske organizacije odlučuju šta, kako i koliko da koriste? Verovatno jedan od odgovara najbolje sumira situaciju: „Odabrali smo kanale komunikacije prema načinu na koji komuniciraju naše ciljne grupe. On-line kanali komunikacije počinju sve više da se koriste, ali ipak dominiraju stariji načini komunikacije (tradicionalni mediji, tribine, okrugli stolovi, ulični događaji koje prenose mediji).“

Imajući na umu da nešto više od polovine građana, (po jednom istraživanju, krajem prošle godine taj procenat je bio 56%) koriste net, ne čudi činjenica da su tradicionalni načini i dalje veoma prisutni. S druge strane, kao što stoji na početku, sve se brzo menja, tako da nam i jedan deo  učesnka ove ankete nagoveštava da u narednom periodu planira unapređenje svoje online komunikacije.

U tabeli ispod možete videti rezultate ankete.

Bus plus i minus

/in

Kao neko ko koristi GSP od 1993. godine sećam se i mnogo gorih dana, ali mi je teško da se setim da li je sistem javnog prevoza ikada privlačio toliku pažnju medija i toliki bes građana. E pa evo, ukratko šta mislim o tome.  (Neću se upuštati u legalnost  celog blusplus projekta. O  tome možete da pročitate ovde. )

PLAĆANJE Usluge treba plaćati – sve, bez izuzetka. Ako je potrebno može da se uvede i povlastica za socijalno ugrožene građane, tako da oni ne moraju da plaćaju. Čisto da se napravi razlika između onih koji zaista nemaju i onih koji su drčni i bezobrazni i ne žele da plate. Ali, besmisleno je uvoditi  ograničenje nepersonalizovne kartice, tako da posle određenog iznosa ili vremnskog perioda, čovek mora da kupi novu. To je čista pljačka.

VALIDIRANJE  Zaista ne razumem zašto bi se neko ko ima mesečnu markicu  ’validirao’ svaki put kad uđe u autobus? Kupovinom markice on je svoju obavezu ispunio. Zamislite da vam  za svaku uslugu koju platite neko još i nameće neku besmislenu obavezu. Oprali su vam auto? Super, ali morate sad da popunite anketu. Besmisleno. Tim više što obrazloženje da je to potrebo radi evidencije o gužvi ne sledi elementarnu logiku. Validiranjem pri ulasku ste im rekli da ste ušli, ali pošto se ne validirate pri izlasku, oni pojma nemaju koliko je ljudi zaista u prevozu, jer ljudi ne samo da ulaze, oni i izlaze, neki posle jedne neki posle 11 stanica. Ako hoćete da znate koliko vam je opterećena linija – pitajte vozače. Ništa jednostavnije. Oni jako dobro znaju da li su i gde morali da čekaju da se ugura još neko ko misli ’da ima mesta tamo u sredini, samo kad bi se malo pomerili’.

ULAZ/IZLAZ  Da li je neko ko je predložio ovu ideju zaista i putnik GSP-a? Zaista sumnjam. Ovo zvuči dobro kada je prevoz prazan, pa uđete na jedna vrata, prošetate do drugih i izađete. Ali ovaj scenario je zaista redak. Mnogo češće se dešava da ste srećni što stojite tu gde ste i da je poslednja stvar koja vam treba da se gurate sa gomilom ljudi koja ne može i ne želi nigde da se pomeri. I ako je od starta veliki plan bio da postoje vrata za ulaz i izlaz, zašto su aparati postavljeni svuda, što se nije štedelo i nabavilo duplo manje aparata?

 

ToDo lista nove vlade

/in

Jedna od ‘Kontakti’ je za potrebe BIRN-ovog projekta bila deo tima koji je radio istraživanje predizbornih poruka partija. Sad, kad je izvesno ko će činiti novu vladu, a samo je otvoreno pitanje podele ministarskih mesta , je zgodan momenat da se prisetimo tih poruka.
Evo ukratko šta su nam ključne partije novog režima obećale.

Srpska napredna stranka

  • Zakon o javnim nabavkama koji štedi 740 miliona evra uvođenjem ekonomije u regularne tokove i boljom naplatom poreza;
  • Popis imovine kojom država raspolaže, ali ne prihoduje ništa od nje, a od čega se mogu zaraditi tri milijarde evra;
  • Poresko rasterećenje zarada da bi se povećala zaposlenost;
  • Da se PDV naplaćuje na realizovanu fakturu;
  • Ukidanje agencija i partijskog zapošljavanja kakvo danas postoji;
  • Infrastukturni projekat Dunav-Morava-Vardar koji spaja železnički, putni i rečni saobraćaj;
  • Indusrijsku zonu tokom Dunava od Novog Sada do Beograda;
  • Osnivanje kancelarije za brze odgovore, tako da investitor kada dođe ima mentora za investiciju i da u roku od dva meseca dobije sve dozvole koje su potrebne;

Ujedinjeni regioni Srbije

  • Novi Zakon o javnim preduzećima po kome se i menadžment i svi zaposleni biraju na javnim konkursima;
  • Udvostručen budžet za poljoprivredu;
  • Da u budućoj vladi samo Ministrstvo finansija može da određuje poreze, da imamo osnovni PDV, akcize, carinu, porez na imovinu, a da se ukinu svi nameti i na centralnom i na lokalnom novou;
  • Smanjenje birokratije i ukidanje parafiskalnih nameta kojih ima preko 250 i koji u proseku opetrećuju sa oko 500 evra godišnje jednog zaposlenog;
  • Da mala i srednja preduzeća PDV plaćaju po realizaciji;

Socijalistička partija Srbije

  • Državni intervencionizam u slučajevima propalih privatizacija;
  • Da stečaj traje 6 meseci;
  • Poslove u energentskom sektoru – Kolubaru i Nikolu Teslu sa novim postojenjima što je posao od preko 2,5 milijarde evra koji treba da obezbedi radna mesta za 10.000 novih ljudi, novi energetski blok u Kostolacu gde će nekoliko hiljada ljudi dobiti posao tokom realizacije tog projekta;
  • Povećanje BDP-a;
  • Reforma agrara i budžet za popljoprivredu od najmanje milijardu evra;

Neko će reći, pa šta? Ko još veruje predizbornim obećanjima? Niko, u tome i jeste stvar. Navikli smo se da reči političara nemaju nikakvu težinu i ne obavezuju nikoga. No, možda bi trebalo da, makar samo zarad eksperimenta, probamo drugi pristup. Šta bi bilo ako to što su rekli tretiramo kao njihove radne zadatke, što bi rekli Englezi ‘to do list’? Da vidimo koliko ćemo toga imati razloga da štikliramo kao obavljeno kada budu na kraju mandata. I da ih na osnovu toga procenjujemo. I njih i sve sledeće. Da li bi se političari trudili da u svoj govor i ponašanje unesu bar malo odgovornosti ako bi ih građani stalno držali na oku i za reč. Evo, za početak da vidimo šta će biti sa tim konkursima za javna preduzeća i departizacijom.

[fbshare type=”button”]

Značenje identiteta

/in

Kao što pripadnost različitim grupnim identitetima prožima naše živote, tako su i reprezentacije koji se odnose na identitete neizostavni aspekt medijskih sadržaja. Iz medijskih izveštaja smo saznali da je Barak Obama prvi Afro-Amerikanac predsednik SAD; da Saudijska Arabija ima po prvi put ženu u vladi; da su istraživanja genetske sličnosti stanovnika Evrope pokazala da su „Svi Evropljani  rođaci“; da tradicionalne crkve u Srbiji osporavaju homoseksualnost kao identitetsku odliku… Ovo su samo primeri kakvih ima mnogo, u kojima je pitanje identiteta bilo aktuelizovano i u centru pažnje. No, ono provejava i sastavni je deo tihog, kontinuiranog rada medija na oblikovanju znanja o tome ko smo ‘mi’ – prećutno podrazumevana većina i ko su ‘oni’.

Zašto je važno kako mediji reprezentuju određene identitete?

Pre svega zato što se proces reprezentovanja ne može posmatrati odvojeno od stvarnosti jer zahvaljujući njemu naše iskustvo i ceo saznajni svet stiču smisao.

Reprezentacija  je proces produkcije značenja. Kroz njega se svet organizuje u smislene šeme i kategorije i formira se  sistem znakova kojima se te kategorije dele sa drugim članovima društva. Kroz reprezentaciju se kontinuirani kompleksni svet uređuje time što se određene stvari, odnosno kad je reč o ljudima osobine selektuju i kategorizuju, obeležavaju i komuniciraju. Jednom rečju, defnišu se i određuje se njihovo značenje. Stvari po sebi nemaju značenje, već ga mi stvaramo.

Mediji u ovom procesu igraju ključnu ulogu jer je proizvodnja značenja njihov primarni zadatak, što znači da se u njima permanentno dešavaju procesi reprezentovanja. Njihova objašnjenja vrednosti, ciljeva, opasnosti prevode bujicu utisaka u smisleni poredak. Oni su samim tim veoma uticajan faktor u formiranju zdravorazumskog znanja o svetu i u centru su komunikativnih praksi modernog društva. Kroz medijske sadržaje provlače se brojni primeri reprezentacija različitih grupnih identiteta. No one nisu nasumične, već su odraz politike reprezentovanja i za svaku od njih bi se moglo reći da pripada jednoj većoj celini, odnosno nekom od diskursa o tim identitetima.

Na pitanja šta znači biti ‘neko’, ne mora postojati samo jedan jasan odgovor, u opticaju može biti različitih, čak i suprotnih. U različitim defnicijama i određenjima tih  identiteta se mogu pročitati drugačije politike reprezentacije.

Koja je prisutnija i prihvaćenija je posledica odnosa moći – simboličke i društvene, a ne nekog prirodnog stanja stvari. I to svako ko se bavi javnom komunikacijom treba da ima na umu kad govori o bilo kojoj pripadnosti.