Pažljivo sa influenserima

Hajde da pošaljemo influenserima pakete. Ako radite u digitalnom marketingu, ovaj predlog ste sigurno čuli nebrojano puta. Onda su usledile debate sa klijentom ili sa ostatkom tima da li su influenseri potrebni, da li je svaka kampanja za influensere i da li smo previše agresivni sa tim pristupom. Bilo kako bilo, klijenti vole ovu kampanju, jer je najjeftinija, nemaju velikih produkcionih troškova. Zbog toga ih je često dosta teško odvratiti od ove kampanje.

Pa, da li je svaka kampanja za influensere?

Hajde da krenemo redom.

Influenseri su se pojavili u svetu digitalnih medija, kao “osobe iz komšiluka” koje dele svoje preporuke iz određene niše. Najpre su to bili lifestyle influenseri, koji su delili savete o skin care-u, o nezi kose, trikovima u šminkanju i kako uloviti najbolje komade iz Zare. Dan danas ovi influenseri postoje i isto rade, jer je kozmetička industrija ogromna i konstantno se pojavljuju noviteti na tržištu. To su vremenom primetili i brendovi iz drugih industrija, pa su počeli da šalju svoje proizvode influenserima. U početku je to bilo svima zanimljivo, influenseri su dobijali proizvode besplatno i delili su svoje utiske, a pratioci su mogli da čuju mnoštvo utisaka od živih ljudi, što do tada nisu imali prilike.

PR box – poklon ili ko ne plati na mostu platiće na ćupriji?

Međutim, ubrzo dolazi do zatrpavanja influensera besplatnim proizvodima, što nailazi na kritike kod pratilaca, odnosno, počeli su da prepoznaju da influenseri rade najobičniju reklamu velikom broju brendova, zbog čega je počelo da opada poverenje kod ljudi. To više nisu bili proizvodi koje su oni sami nalazili i komentarisali, već je to bila masa besplatnih proizvoda koje treba pohvaliti jer su ih dobili na poklon.

Da se ne pravimo fini, i mi u agenciji radimo ponekad ovu vrstu kampanje, ali samo za određenu nišu sa detaljnim istraživanjem da li blogerke već koriste proizvode brenda, da li su ga već pozitivno komentarisale i delile utiske o njemu. PR box definitivno nije za svaki brend i nije za svaku nišu. Zašto? Zato što blogerke nisu zainteresovane za svaku vrstu proizvoda, kao i svi ostali ljudi. Najveće interesovanje je i dalje u domenu onih koje smo pomenuli na početku teksta. Kada one nisu zainteresovane za proizvod, primera radi, sok ili čips, onda ni taj PR box nema krajnju svrhu. Nismo im poklonili ništa što njima služi, što one vole, ili što su želele da dobiju, a osećaju nepisanu obavezu da to podele na svom kanalu. Brendovi PR box gledaju sa pogrešne strane – poslaćemo im besplatno proizvode, pa neka nas zauzvrat reklamiraju. PR box treba da bude mali znak pažnje, koji će određenu influenserku obradovati i sa kojim ćemo joj stvarno nešto pokloniti što joj je trebalo. Na taj način održavamo dobru buduću saradnju i motivišemo influenserku da i dalje koristi proizvode brenda. Da i dalje daje svoje iskrene recenzije o proizvodima.

Ljudi ne vole reklame, pa kada vide da njihov bloger od poverenja na svakom postu kači reklamu za neki proizvod, gubi interesovanje i ne obraća pažnju na silne brendove. Publika od influensera očekuje da budu ljudi koji daju svoje iskrene recenzije, u određenoj niši, a ne da reklamiraju šminku, čips, sok, usisivač, internet provajdera, prodavnicu tehnike i polovne automobile. Savet influenserima je da se drže svoje teme i budu iskreniji, jer svaki brend ima svoju publiku i ljude kojima se proizvod dopada, samo ih treba pronaći. Možda putem nekih drugih kanala, ali ih treba pronaći.

Ko (još) veruje influenserima?

Agencija Pioniri radila je istraživanje o stanju digitalnih medija i postavila pitanje da li publika veruje influenserima. Pokazalo se da preko 60% publike ne veruje influenserima, kao i da najveće poverenje imaju kod najmlađe publike.

Šta nam ovo govori? Govori nam da nije svaka kampanja za influensere. Posebno ukoliko je u pitanju proizvod namenjen publici starijoj od 20 godina, ili ukoliko je tema nešto što nije u domenu interesovanja mladih. Primera radi, ako ste kompanija koja u svom asortimanu ima skupa pića, najverovatnije da influenseri nisu kanal za oglašavanje, jer poruka neće doći do publike koja ova pića konzumira i voli. Čak i da poruka dođe do njih, influenseri nisu ti koji će ih ubediti da taj proizvod ima vrednost za potrošača.

Ipak, postoje mikroinfluenseri koji su okrenuti striktno jednoj temi. Iako njihov broj pratilaca nije impozantan, oni će doneti mnogo bolje rezultate vašem brendu, ukoliko se njihova i vaša tema poklapaju. Mala angažovana publika, koja veruje blogeru, koji otvoreno govori o poklonima i isprobavanju iz paketa i isprobavanju iz svog džepa je nešto što je blago u današnje vreme. Brendovi ne treba da se plaše da dobiju i kiritku uz pohvalu, na primer, jedan proizvod mi odgovara, drugi mi ne odgovara. Nekom trećem će baš taj drugi odgovarati. Nije sve za svakoga i nema potrebe za strahom da će to loše uticati na brend. Svakako je gore ako svi pričaju da je proizvod fenomenalan, a mnogo žena koje kupe taj isti proizvod zapravo ne budu zadovoljne, a uz to budu razočarane i osećaju se prevareno, jer su sa svih strana čule da je proizvod FENOMENALAN.

Da li rad sa influenserima ima smisla?

Ukoliko utrošimo dovoljno vremena u kreativu i vidimo angažovanost od strane influensera, svakako da ima smisla periodično raditi sa njima. Agresivne kampanje na bazi PR paketa svakog meseca, ne donose dobre dugoročne rezultate, iako prodaja možda poraste u tom trenutku. Potrošači su pametni i veoma ih nervira kada konstantno viđaju reklamu za jedan isti proizvod ili brend, što može stvoriti negativan osećaj prema brendu gledajući dugoročno.

Takođe, deljenje paketa na sve strane radi što većeg reacha može se protumačiti kao agresivno. Deluje pametnije pažljivo odabrati određeni broj influensera koji želi da sarađuje i periodično im slati pakete i dogovarati kreativne saradnje. Influenseri kojima je sadržaj važan i koji ulažu vreme i kreativu u svoj kanal, mogu uvek doprineti promociji određenog brenda, ukoliko se i ostali aspekti poklope – da brend bude okrenut ka mlađoj populaciji, da ima vrednost za influensera, da ne bude agresivan u oglašavanju i da bude inovativan.

Nekoliko dana pred Kaktus festival izašlo je prvo izdanje ADBOOKA publikacije. U njoj se nalaze sve sjajne kampanje koje su se dogodile tokom godine, kao i vruće teme kojima se agencije bave. Tekst koji smo pisali za ADBOOKA sada možete pročitati i na našem sajtu.

Umeće građenja i održavanja odnosa sa medijima je, verovatno, najvrednija veština PR profesionalaca. Ta veština je ono što pravi razliku među pojedincima u ovoj branši – neko u tome pliva lako i okretno, neko je prirodno talentovan a neko se, i pored teorijskog znanja i truda, nikad ne snađe u tim relacijama. 

To je ozbiljan posao, zahteva stalnu budnost i vremenom postane način života. U razvijenim, pravno sigurnim demokratskim zemljama, u kojima uticaj medija na javno mnjenje definiše mnoge (sve) političke, poslovne i druge pojave, ozbiljnost ovog posla dobija posebnu težinu. 

Kako, međutim, razvijati odnose s medijima u društvu u kom mediji – čak i ako ovu tvrdnju shvatimo kao lični utisak autorke – skoro da i ne postoje?

A kad već postavljamo ovo pitanje, neka bude direktno i neka bude upućeno svima nama koji se bavimo odnosima s medijima, tim delikatnim i moćnim PR alatom: kako se danas, ovde, komunicira s medijima? Pa još: s kojim medijima se komunicira a koji se izbegavaju? Pa dalje: šta treba da uradi PR profesionalac kad ga pozovu novinari i urednici iz medija koji objavljuju lažne vesti i optužbe bez dokaza? I još: a šta da pomisli kad ga zove urednik ili, ne daj bože, direktor marketinga nekog ozloglašenog medija, poznatog po tome što blati, difamira, ponižava koga stigne, lažno optužuje, zastrašuje, raspiruje paniku? Kako se razgovara sa novinarima i urednicima koji prave novine koje za godinu dana prekrše Kodeks novinara više od 1200 puta, dakle u proseku četiri puta u svakom broju? Kakav korektan profesionalni odnos poverenja može da se gradi sa njima? Kako se njemu/njoj veruje da će s dužnom pažnjom da istraži sve strane, korektno objavi i stranu koju zastupamo mi, da će s nama razgovarati bez predrasuda, da će doći informisan/a (a ne “filovan”/a) i da će objaviti uravnotežen tekst koji temu posmatra iz različitih uglova?

Oni koji se bave odnosima s medijima i koji cene i razumeju taj posao, znaju da je jedan od najuzbudljivijih momenata te profesije kad ste u prilici da sarađujete sa velikim novinarskim i uredničkim imenima, ljudima od zanata, onima kojima ne možete da “prodate ciglu” (ako to i hoćete), čiju pažnju i poverenje morate da zaslužite. Takvi urednici i novinari vas smesta vrate nazad u klupu ako ste im doneli tanku priču, lošu argumentaciju ili samohvalisavi ep o svom šefu. To su ljudi koji vas teraju da se i vi razvijate, da i vi učite i napredujete i zato su, između ostalog, važni. Kad oni čuvaju svoju profesiju, onda nas teraju da i mi čuvamo svoju. 

To su oni koji su danas, uglavnom, potcenjeni, neretko nezaposleni, često optuživani i blaćeni, poneki među njima i fizički napadani. Iako je kriza ozbiljnih medija globalni fenomen, mi ipak prednjačimo – olako smo zgazili svoje ozbiljne medije ne razmišljajući kako duboke posledice taj brisani prostor ostavlja po društvo. U punoj snazi je, zato, armada bučnih amatera zaposlenih u medijima koja ne razlikuje novinarstvo od propagande i ne preza da otvoreno laže javnost. 

U takvoj atmosferi nema prostora za fer igru i poštenu PR igru. Ima samo za igru po njihovim pravilima.

“Da li ćemo pogrešiti ako kažemo da je jedan od glavnih fokusa govornika na #SparkMe konferenciji bio usmeren na – relationship, network, care for people, not only for brands/projects?”

Ovo je jedan od naših tvitova sa #SparkMe konferencije koja je, poslednjeg majskog vikenda, održana u Bečićima, tradicionalno. To je ona super konferencija na kojoj se “susreću biznis, tehnologija, lideri u inovaciji, start-apovi, ljudi iz marketinga i gikovi” i to na plaži, pa je zaista bio red da je ove godine posetimo.

I zaista, ovaj gornji tvit i jeste naš glavni utisak: svi govornici – a organizatori su se potrudili da dovedu vrhunske govornike – insistirali su više na emocijama, manje na brojkama; više na odnosima, manje na procentima. I dok, kao neko ko dolazi iz sveta medija i odnosa s javnošću, očekujete da tamo čujete gikove koji se više druže sa ekranom i govore nama nerazumljivim jezikom, nađete se na mestu koje podstiče negovanje odnosa u zajednici (online i offline), brigu za drugog, propagira apsolutnu otvorenost i transparentnost kao koncept u radu. Pogodak, što se nas tiče.

Bili smo izuzetno zainteresovani da čujemo Danicu Kombol (Everywhere Agency, Atlanta) koja je govorila o ulozi influensera kao kanalu komuniciranja. Njena agencija ima listu od 25 000 influensera preko  kojih komunicira svoje poruke (#onokad vam je Kim Kardašijan influenser). Kod nas je to sve mnogo svedenije i često se dešava da se pogrešno spoje brand i influenser i da zajednici bude jasno da je to lažna, samo honorarom potkovana veza. Danica kaže: treba da animiramo one influensere koji su “prirodno” vezani za vaš brend, one koji ga vole i zaista ga koriste.

Zašto je ovaj kanal važan? Čak 92% potrošača veruje u utiske svojih prijatelja, 74% veruje u “word of mouth”. Taj stari “od usta do usta” metod i dalje izuzetno mnogo znači, samo smo ga sada preselili na “od ekrana do ekrana”. 🙂

O negovanju zajednice koju vodite (razumite ovo kako hoćete) govorila je i Sara Rosso (Automatic, WordPressDotCom, osnivač zajednice #Nutella) i evo nekoliko njenih saveta:

1. Nema veze ko je osnivač zajednice, najvažniji su oni koji je čine (pođimo od drugih uvek, ne od nas, ne od klijenta)

2. Ne morate uvek da se slažete ali morate biti otvoreni i spremni da se upustite u raspravu (Being Open je, valjda, najčešće pominjana konstrukcija u Sarinom izlaganju).

Možda vam zvuče banalno njeni saveti i nama su, na početku. Kad smo razmislili, shvatili smo da to teoretski svi prihvatamo ali u praksi nekako, preskačemo. Sad vežbamo drugačije 🙂

Frank Gruber, čovek koji je napisao #StartUpMixology, govorio je o negovanju odnosa u zajednici onako kako biste to očekivali od jednog life coucha, na primer. Nama su skroz cool njegova pravila u “jedan na jedan odnosima” i zato ih delimo sa vama:

1. Give first

2.Be patiant

3.Be a good listener

4.Care

5.Do on the others

6.Stay in Touch

Kladimo se da je, nakon ovog predavanja, dobio bar stotinu mailova, friend requestova, poruka u messangeru… Jer, ljudi su sledili njegov savet i hteli da ostanu u kontaktu 🙂

No, konferencije ovog tipa i služe za uspostavljanje kontakata i upoznavanje novih ljudi, to je prava blagodet ovakvih skupova. Super je poštovati šesto pravilo i ostati u kontaktu, ali odlučili smo da vežbamo i ostalih pet,  nisu jednostavna, odmah da vam kažemo.

Za nas koji potičemo iz medija, a svi koji rade ili koji su radili sa nama, uglavnom ljudi iz medija, prava poslastica je bilo gostovanje Annie Machon, bivše obaveštajke iz MI5, čiji je partner bio zviždač koji je javno raskrinkao korupcionašku aferu u ovoj tajnoj službi pa su njih dvoje ne samo dobili ćao iz MI5 već su se godinama potucali po svetu, izmičući agentima. Životna priča vredna filma, govor na #SparkMe politika u najboljem smislu te reči. Annie je danas pisac, analitičar, govornik, u javnosti komentariše i strategiju borbe protiv terorizma ali i ideju zaštite privatnosti na internetu. Pamtimo njenu rečenicu: “Our data is how they are monitoring us”. Dodajmo i to da je vezu između vlada/političara i korporacija, u cilju prikupljanja podataka o građanima, nazvala – fašističkom.

Kad imate priliku da slušate ljude koji su postigli globalne uspehe i kad vam oni pričaju kako su to postigli, ne možete da se ne osetite pomalo izmaknuto iz sveta, da ne vidite koliko svet ubrzano juri i kako se stravičnom brzinom menjaju dosadašnji načini rada, povezivanja ljudi, kako se rađaju novi biznisi, a da je neprestani razvoj tehnologije uzrok svemu tome. Dakle, #SparkMe stvara i blagi osećaj inferiornosti jer shvatite da je svet bar pola veka ispred, a da vi još uvek klackate (mislimo na naše države ne na nas). Ljudi koji su govorili na #SparkMe, na primer, imaju veliku dilemu – kako da predvide koji je sledeći bilionski biznis koji će doći, iz koje industrije, zašto, kako…? Super su im muke.

#SparkMe su i plaža i more, da se ne lažemo. I zanimljivi, novi ljudi. Sa “domaćeg” terena izdvajamo poznanstvo sa zanimljivom blogerkom iz Hrvatske Alis Pečarić Marić koja ima blog Čitaj knjigu, dakle promoviše čitanje i, pazite sad, dobro živi od toga 🙂 Uspela je da razvije čitav jedan sektor usluga koje su u vezi sa blogom i knjigama i praktično sada predovi jedan veliki pokret u susednoj zemlji – Čitaj knjigu 🙂

Pravi rezultat konferencija se oseti tek kasnije, za nekoliko meseci, kad vam odjednom “ispliva” nešto što ste čuli tamo, kad shvatite da ste počeli da primenjujete ono što ste naučili, kad vam treba neko a vi se setite ah, da pa pitaću #SparkMe ekipu, kad… 🙂 Tako i mi, čekamo postkonferencijski period da počne da deluje 🙂

[fbshare type=”button” float=”left”][fblike showfaces=”false” width=”90″ verb=”like” font=”arial” float=”left”] [twitter float=”none”]

Zbog promovisanja nasilja nad ženama, 70 organizacija civilnog društva potpisalo zahtev Regulatornom telu za elektronske medije da ukine emisiju DNK i oduzme nacionalnu frekvenciju Televiziji Pink. “Društvu je potrebna ovakva emisija”, saopštava Pink.

Savet Regulatornog tela za elektronske medije (REM) pokrenuo je prošle nedelje postupak povodom zahteva za ukidanje emisije DNK na TV Pink. Predstavku REM-u poslala je Mreža žena protiv nasilja, a iza nje je stalo više od 70 organizacija civilnog društva. Narednih dana očekuje se izjašnjavanje uredništva TV Pink o optužbama iznetim u ovom dokumentu, posle čega će REM saopštiti svoju odluku.
Emisija „DNK“ našla se na udaru javnosti nakon što je Stevan Kojić iz Jagodine nasmrt pretukao svoju suprugu Žaklinu Kojić, i to dva dana posle emitovanja emisije „DNK“ u kojoj je, na svoju inicijativu, zajedno sa njom gostovao.

Kampanju protiv daljeg emitovanja ove emisije pokrenula je Mreža žena protiv nasilja, a peticiju kojom se traži njeno ukidanje, kao i oduzimanje nacionalne frekvencije TV Pink, svakodnevno potpisuju organizacije civilnog društva, ne samo iz Srbije već i iz Crne Gore i Hrvatske.

„Raspoloženje u Savetu je da se, u ovom slučaju, primene oštre mere i da se ide na maksimalnu zaštitu dece i maloletnika. Prioritet je da se zaštite deca, da se zabrani pojavljivanje dece u emisiji i da se njen sadržaj proglasi neprimerenim za maloletnike“, kaže za Cenzolovku Gordana Suša, članica Saveta REM.

Ukoliko Savet REM izrekne sankcije za zaštitu dece, ova emisija bi morala da ima oznaku da je zabranjena za gledaoce mlađe od 16 godina i njeno emitovanje bi se moralo pomeriti iza 10 sati uveče.

Televizija Pink je, kada je istaknut zahtev za ukidanje ove emisije, objavila saopštenje u kom kaže da je „društvu potrebna ovakva emisija“ i da je ona „spas za mnoge žene“. Početkom ove nedelje su se po drugi put obratili javnosti povodom emisije „DNK“ saopštenjem koje je većim delom bilo usmereno na rad i ličnost ombudsmana Saše Jankovića, ali gde se (jer je i ombudsman ranije slao prijave REM-u, sledeći prijave građana koje su njemu pristigle zbog ove emisije) ističe da građani dobrovoljno pristaju da učestvuju u ovoj emisiji i da ovakav TV format postoji i „u civilizovanom svetu“.

S druge strane, poznavaoci fenomena nasilja nad ženama, sa kojima smo razgovarali, podsećaju na to da tučena i maltretirana žena nema mogućnost izbora i da nema govora o dobrovoljnosti učešća u emisiji. Nasilnik je taj koji određuje i kontroliše sve i žena, u najvećem broju slučajeva, nema ni snage ni hrabrosti da mu se odupre. Većina medija, nažalost, ne poznaje dobro mehanizam funkcionisanja nasilja i nasilnika i često se, bez dovoljno predznanja, upuštaju u ovakve teme.

Autorke predstavke smatraju da je TV Pink bila obavezna da reaguje na sve ove jasne znake prisustva nasilja nad ženom i onemogući nasilnika da u televizijskom programu nastavi da psihološki zlostavlja suprugu. Ova obaveza TV Pink proističe iz Istanbulske konvencije (Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju nasilja nad ženama), u čijem se članu 17 navodi:

“Mediji su u obavezi da učestvuju u razradi i sprovođenju politika i da uspostave pravilnike i standarde za sprečavanje nasilja nad ženama i veće poštovanje njihovog dostojanstva.”

U ovom članu međunarodne konvencije, koju je Skupština Srbije ratifikovala i time priznala kao deo pozitivnog zakonodavstva, između ostalog se nalazi i pravni osnov po kome je, prema mišljenju Autonomnog ženskog centra i ostalih potpisnika inicijative za zabranu emitovanja emisije „DNK“, moguće tražiti sankcionisanje emitera.

„Ne reagujući na zakonom zabranjena ponašanja, TVstanica je poslala poruku nasilnicima da u njihovom ponašanju nema ničeg spornog. Ovo nije prva emisija u ‘DNK’ serijalu u okviru koje su žene postavljene ‘na stub srama’ i u kojima se preispituje njihov moral, niti je ovo prvi put da nasilnik koji je dobio prostor na TV Pink opravdava svoje postupke“, navodi se u ovoj predstavci.

U predstavci se posebno skreće pažnja na to da je pojavljivanje maloletne dece u ovakvoj emisiji ozbiljno izlaganje dece traumi. To što su dečja lica zamagljena, ne oslobađa decu stigme kojoj će biti izložena u svojoj zajednici jer je identitet njihovih roditelja potpuno otkriven.

Srbija je potpisnica Konvencije o pravima deteta Ujedinjenih nacija, čiji član 16 glasi: (1) „Nijedno dete neće biti izloženo proizvoljnom i nezakonitom mešanju u njegovu privatnost, porodicu, dom ili prepisku, niti nezakonitim napadima na njegovu čast i ugled. (2) Dete ima pravo na zakonsku zaštitu protiv takvog mešanja ili napada“.

„Savet želi da maksimalno zaštiti prava deteta u ovom slučaju, i verujem da ćemo u tome uspeti. Preporuke Saveta do sada su poštovane, nema razloga da ne verujem da će tako i sada biti“, dodaje Gordana Suša. Emiteri su, inače, obavezni da u svojim informativnim programima objave preporuke Saveta koje se odnose na program koji oni emituju.

„Nemamo mi mnogo iluzija kad je reč o formalnoj i neformalnoj moći TV Pink, ali što bi rekla feministkinja Margaret Mid: ‘Ne treba sumnjati da mala grupa posvećenih ljudi može promeniti svet. Samo takvi su ga i menjali’. Pritiskaćemo javnost svaki put kad vidimo da se javno promoviše nasilje. Bilo bi značajno da REM izda najoštriju sankciju koju, po zakonu, može da izda“, kaže Bobana Macanović, direktorka AŽC.

Ona prepoznaje efekat ove peticije i u tome što je TV Happy, nakon nasilja u rijaliti programu „Parovi“, hitro reagovala; pozvali su policiju, dostavili sve snimke kao dokazni materijal, isključili učesnika rijalitija koji je bio nasilan, uskratili mu honorar.

„Za nas je važno“, kaže ona, „da na ovakve pojave reaguju državni organi i regulatorna tela. Naši advokati smatraju da možemo da pokrenemo krivične prijave protiv autorske ekipe emisije ‘DNK’. Pitanje je da li je za društvo svrsishodno da se kola slome na novinarki ili voditeljki, a da emiter ne bude kažnjen. Važnije je da nacionalna televizija koja takav program emituje bude sankcionisana.“

Želeli smo da razgovaramo o ovoj temi i sa Darkom Popovićem, savetnikom predsednika kompanije „Pink“, odgovornog i za produkciju emisije„DNK“, ali on, nažalost, nije bio u prilici da razgovara o tome.

Analiza sporne emisije: Žaklina sa povredama na licu

Prenosimo izvode iz analize Autonomnog ženskog centra, koja čini sastavni deo predstavke podnete REM-u. Ekipa emisije „DNK“ propustila je da reaguje na brojne poruke poslate tokom emisija, iz različitih izvora, koje su ukazivale na nasilje kojem je Žaklina bila izložena:

a) Žaklina ima povrede na licu, u donjem delu desnog obraza (pogledati video 00:17:35) i na levom kapku (00:22:56)

b) Bivši Žaklinin partner kaže u emisiji da mu je Žaklina rekla, misleći na Stevana: „On pije, maltretira me“ (00:27:10). Dalje, voditeljka ispituje sadržaj Žaklininih poruka upućenih bivšem partneru i kaže: “Je l’ ti napisala ‘Loše mi je s mužem, ti me spasi’“ (29:29)

c) Stevan navodi da mu je Žaklina u jednom trenutku posle porođaja, u pozivu rekla: „Dobio si sina, nadam se da ćeš da budeš bolji prema meni“ (00:07:35)

d) Stevan prepričava kako je zloupotrebio sestru da bi tajno kontrolisao Žaklinu, navodeći je da bez saglasnosti uđe na Žaklinin FB profil i iskopira mu sve Žaklinine poruke i da se dopisuje s njenim bivšim partnerom u njeno ime (00:08:53)

e) U par navrata u kadru su Stevanove stisnute pesnice (00:08:10) koje jasno oslikavaju stanje besa, objašnjava da je oduzeo Žaklini mobilni telefon jer nije odobravao to s kim se ona dopisivala. Ponovo stisnute pesnice (00:11:19)

f) Majka bivšeg Žaklininog partnera kaže: „Ja mislim da je on jako ljubomoran“, aludirajući na Stevana (00:29:50), bivši partner potom potvrđuje: „Mnogo je ljubomoran“ (00:29:51)

g) Žaklinin bivši partner navodi da ga Stevan kontinuirano uznemirava i da se on oseća loše zbog toga (00:30:52), (00:31:09)

h) Po Žaklininom verbalnom i neverbalnom ponašanju u emisiji možemo zaključiti da je u psihološkoj traumi. Žaklina, gotovo tokom cele emisije plače

i) Voditeljka konstatuje da Stevan emocionalno ucenjuje Žaklinu (00:41:35)

j) Stevan je kontrolisao Žaklinin pristup novcu (00:06:40) „Samo mi kaži odakle ti onaj novac što si uzela zimus?“

k) Na samom kraju emisije Stevan demonstrira moć, govoreći da on donosi odluke u ime žene i u svoje ime. Nakon voditeljkinog uzrujanog i nestručnog obraćanja ovom paru, Stevan kaže: „To je neko vaše mišljenje i zaržite ga za sebe, ja sam sve odlučio“ (00:45:46)