Svi imaju svoju verziju istine

*Intervju sa Suzanom Miličić, direktorkom agencije Kontakta PR&Media Consulting je u februaru 2017. godine objavljen u magazinu Cord . Prenosimo ga u celosti:

Sa kakvim korisnicima, kupcima, biračima ćemo se sresti ove godine? Sa onima koji su izloženi ogromnom broju kanala komuniciranja, čija je pažnja rasuta, koji su često i sami mediji koji kreiraju svoje verzije istine. Put do njih biće sve zamršeniji, moramo ih stalno pratiti, tražiti, predviđati šta je sledeće što će imati uticaja na njih

Suzana Miličić, Kontakta PR&Media Consulting

Živimo u post – truth eri, u vreme u kom emocije i lični stavovi a ne objektivne činjenice oblikuju javno mnjenje, u kom građani (korisnici, kupci, birači) imaju manje poverenja u medije a više u sopstvene verzije istine i verujem da je to trend koji će obeležiti komunikacije u ovoj i u narednim godinama, kaže Suzana Miličić, direktorka agencije za odnose s javnošću Kontakta PR & Media Consulting, koja kao mali tim profesionalaca iz oblasti odnosa s javnošću i medija, posluje u Srbiji poslednjih pet godina.

  • Na koji način će post – truth era uticati ili već utiče na tržište komunikacija, šta ona znači za profesionalce iz ove sfere?

Put do krajnjeg korisnika, kupca, birača, biće sve zamršeniji. Moraćemo da se dovijamo, budemo manje sigurni a više sumnjičavi, da „seckamo“ i prilagođavamo svoje poruke na što manje ciljne grupe kako bismo mogli da merimo stvarni rezultat. Da budemo spremni na to da će oni kojima se obraćamo, možda, i da nas iznenade odlukom, bez obzira šta naša istraživanja pokazuju: kao što su ceo svet iznenadili Britanci (Brexit) i Amerikanci (Tramp). Da imamo plan B, na primer.

  • Dosta radite na kampanjama čija je svrha promovisanje evropskih vrednosti, prava žena, položaja mladih i sl. Koliko su ljudi zainteresovani za ove teme i kako razumeju te poruke?

Poslednjih meseci sam dosta putovala po Srbiji, zbog jednog projekta koji realizujemo sa Delegacijom EU u Srbiji, pa sam imala priliku da vidim kako ljudi reaguju na teme koje se tiču EU, Evrope, evrointegracija. Snaga mitova i zabluda, moć pogrešnih informacija o ovoj oblasti je i dalje ogromna. Ipak, primećujem da smo pragmatičniji: roditelji se najviše interesuju kako deca mogu da im studiraju u EU, poljoprivrednici i preduzetnici koje fondove mogu da koriste. To je, ipak, korak napred, jer nam daje prostor da im damo prave informacije i dekonstruišemo njihove zablude. Kad je reč o kampanjama za prava žena, to je tema o kojoj će, načelno, svi da govore i svi će da osude nasilje, ali neće primetiti da se o tome pogrešno izveštava, neće uočiti  mizoginiju u javnim nastupima i burno će reagovati kad im to zamerite. Ima mnogo posla na tom terenu.

  • Sa kojim izazovima se suočavaju mala i srednja domaća preduzeća sa kojima takođe sarađujete?

Mi smo tipično malo domaće preduzeće, ono koje zavisi od svog rada, koje poslove dobija na osnovu kvaliteta predloga projekta ili preporuke zadovoljnog klijenta. Zavisimo samo od svog rada i zalaganja i zato možemo potpuno da razumemo mala i srednja preduzeća koja su u istoj poziciji. Moramo, kao i oni, da vodimo računa o svakom dinaru, da pažljivo krojimo budzet, da obazrivo uvodimo nove kanale komuniciranja vodeći računa o isplativosti. I ovde ćemo se boriti sa efektima post – truth doba – kupci su izloženi ogromnom broju kanala, pažnja im je rasuta, imaju svoje verzije istine i ne praštaju greške. Treba ih pametno informisati, negovati njihovu lojalnost, čuvati kredibilitet brenda i – biti im zabavan i koristan. Kretaćemo se u vakuumu između kupaca niske platežne moći, što mi realno jesmo, i klijenata koje logika kapitala tera da ostvare neki realan profit, zarade neki stvaran novac. Moraćemo da, zajedno sa klijentima, stalno iznova učimo kako da nađemo i sačuvamo svog kupca. I budemo spremni na to da će kupac vrlo brzo da promeni naviku u komuniciranju, pobeći nam iz vidokruga i da ćemo praviti novu taktiku u potrazi za njim.

[fbshare type=”button” float=”left”][fblike showfaces=”false” width=”90″ verb=”like” font=”arial” float=”left”] [twitter float=”none”]

Šta smo čuli, koga upoznali na #SparkMe konferenciji?


“Da li ćemo pogrešiti ako kažemo da je jedan od glavnih fokusa govornika na #SparkMe konferenciji bio usmeren na – relationship, network, care for people, not only for brands/projects?”

Ovo je jedan od naših tvitova sa #SparkMe konferencije koja je, poslednjeg majskog vikenda, održana u Bečićima, tradicionalno. To je ona super konferencija na kojoj se “susreću biznis, tehnologija, lideri u inovaciji, start-apovi, ljudi iz marketinga i gikovi” i to na plaži, pa je zaista bio red da je ove godine posetimo.

I zaista, ovaj gornji tvit i jeste naš glavni utisak: svi govornici – a organizatori su se potrudili da dovedu vrhunske govornike – insistirali su više na emocijama, manje na brojkama; više na odnosima, manje na procentima. I dok, kao neko ko dolazi iz sveta medija i odnosa s javnošću, očekujete da tamo čujete gikove koji se više druže sa ekranom i govore nama nerazumljivim jezikom, nađete se na mestu koje podstiče negovanje odnosa u zajednici (online i offline), brigu za drugog, propagira apsolutnu otvorenost i transparentnost kao koncept u radu. Pogodak, što se nas tiče.

Bili smo izuzetno zainteresovani da čujemo Danicu Kombol (Everywhere Agency, Atlanta) koja je govorila o ulozi influensera kao kanalu komuniciranja. Njena agencija ima listu od 25 000 influensera preko  kojih komunicira svoje poruke (#onokad vam je Kim Kardašijan influenser). Kod nas je to sve mnogo svedenije i često se dešava da se pogrešno spoje brand i influenser i da zajednici bude jasno da je to lažna, samo honorarom potkovana veza. Danica kaže: treba da animiramo one influensere koji su “prirodno” vezani za vaš brend, one koji ga vole i zaista ga koriste.

danica sparkme

Zašto je ovaj kanal važan? Čak 92% potrošača veruje u utiske svojih prijatelja, 74% veruje u “word of mouth”. Taj stari “od usta do usta” metod i dalje izuzetno mnogo znači, samo smo ga sada preselili na “od ekrana do ekrana”. 🙂

O negovanju zajednice koju vodite (razumite ovo kako hoćete) govorila je i Sara Rosso (Automatic, WordPressDotCom, osnivač zajednice #Nutella) i evo nekoliko njenih saveta:

1. Nema veze ko je osnivač zajednice, najvažniji su oni koji je čine (pođimo od drugih uvek, ne od nas, ne od klijenta)

2. Ne morate uvek da se slažete ali morate biti otvoreni i spremni da se upustite u raspravu (Being Open je, valjda, najčešće pominjana konstrukcija u Sarinom izlaganju).

Možda vam zvuče banalno njeni saveti i nama su, na početku. Kad smo razmislili, shvatili smo da to teoretski svi prihvatamo ali u praksi nekako, preskačemo. Sad vežbamo drugačije 🙂

sara rosso spark me

Frank Gruber, čovek koji je napisao #StartUpMixology, govorio je o negovanju odnosa u zajednici onako kako biste to očekivali od jednog life coucha, na primer. Nama su skroz cool njegova pravila u “jedan na jedan odnosima” i zato ih delimo sa vama:

1. Give first

2.Be patiant

3.Be a good listener

4.Care

5.Do on the others

6.Stay in Touch

Kladimo se da je, nakon ovog predavanja, dobio bar stotinu mailova, friend requestova, poruka u messangeru… Jer, ljudi su sledili njegov savet i hteli da ostanu u kontaktu 🙂

No, konferencije ovog tipa i služe za uspostavljanje kontakata i upoznavanje novih ljudi, to je prava blagodet ovakvih skupova. Super je poštovati šesto pravilo i ostati u kontaktu, ali odlučili smo da vežbamo i ostalih pet,  nisu jednostavna, odmah da vam kažemo.

Za nas koji potičemo iz medija, a svi koji rade ili koji su radili sa nama, uglavnom ljudi iz medija, prava poslastica je bilo gostovanje Annie Machon, bivše obaveštajke iz MI5, čiji je partner bio zviždač koji je javno raskrinkao korupcionašku aferu u ovoj tajnoj službi pa su njih dvoje ne samo dobili ćao iz MI5 već su se godinama potucali po svetu, izmičući agentima. Životna priča vredna filma, govor na #SparkMe politika u najboljem smislu te reči. Annie je danas pisac, analitičar, govornik, u javnosti komentariše i strategiju borbe protiv terorizma ali i ideju zaštite privatnosti na internetu. Pamtimo njenu rečenicu: “Our data is how they are monitoring us”. Dodajmo i to da je vezu između vlada/političara i korporacija, u cilju prikupljanja podataka o građanima, nazvala – fašističkom.

Annie Sparkme

Kad imate priliku da slušate ljude koji su postigli globalne uspehe i kad vam oni pričaju kako su to postigli, ne možete da se ne osetite pomalo izmaknuto iz sveta, da ne vidite koliko svet ubrzano juri i kako se stravičnom brzinom menjaju dosadašnji načini rada, povezivanja ljudi, kako se rađaju novi biznisi, a da je neprestani razvoj tehnologije uzrok svemu tome. Dakle, #SparkMe stvara i blagi osećaj inferiornosti jer shvatite da je svet bar pola veka ispred, a da vi još uvek klackate (mislimo na naše države ne na nas). Ljudi koji su govorili na #SparkMe, na primer, imaju veliku dilemu – kako da predvide koji je sledeći bilionski biznis koji će doći, iz koje industrije, zašto, kako…? Super su im muke.

#SparkMe su i plaža i more, da se ne lažemo. I zanimljivi, novi ljudi. Sa “domaćeg” terena izdvajamo poznanstvo sa zanimljivom blogerkom iz Hrvatske Alis Pečarić Marić koja ima blog Čitaj knjigu, dakle promoviše čitanje i, pazite sad, dobro živi od toga 🙂 Uspela je da razvije čitav jedan sektor usluga koje su u vezi sa blogom i knjigama i praktično sada predovi jedan veliki pokret u susednoj zemlji – Čitaj knjigu 🙂

Pravi rezultat konferencija se oseti tek kasnije, za nekoliko meseci, kad vam odjednom “ispliva” nešto što ste čuli tamo, kad shvatite da ste počeli da primenjujete ono što ste naučili, kad vam treba neko a vi se setite ah, da pa pitaću #SparkMe ekipu, kad… 🙂 Tako i mi, čekamo postkonferencijski period da počne da deluje 🙂

[fbshare type=”button” float=”left”][fblike showfaces=”false” width=”90″ verb=”like” font=”arial” float=”left”] [twitter float=”none”]

Pisali smo za Cenzolovku o intervjuu TV Prva sa optuženim za zlostavljanje deteta

Da ne bismo samo ponavljali fraze i žalili se kako “mediji neprofesionalno izveštavaju o nasilju u porodici” s vremena na vreme analiziramo pisanje dnevne štampe ili skrenemo pažnju na određeni tekst ili TV prilog. Ovog puta, našu kao i pažnju Autonomnog ženskog centra, privukla je emisija “Život priča” i intervju s muškarcemo koji je bio optužen za seksualno zlostavljanje svog deteta, pa potom oslobođen svih tužbi.

Naša Suzana Miličić, direktorka agencije, analizirala je ovaj intervju kao, kako je napisala, “medijski pismena gledateljka” postavljajući sva ona pitanja koja autorka nije postavila ne omogućujući, tako, publici da sama donese zaključak. Tekst je objavljen na sajtu Cenzolovka koji, tradicionalno, ima razumevanja za ovakve teme tako nam dajući priliku da javnosti i novinarima skrećemo pažnju na stranputice u izveštavanju o nasilju u medijima.

Nadamo se da ćemo, zajedno sa AŽC, uskoro pokrenuti novi projekat koji je usmeren na poboljšanje kvaliteta izveštavanja o nasilju ali i znanja koja urednici imaju o ovoj temi.

Tekst u celosti možete pročitati ovde 

 Zašto vam je potreban PR ako ste mali preduzetnik

Ako vodite sopstveni biznis, mali ili srednji, sigurno ne raspolažete baš velikim budžetima za promociju svog posla. Ne brinite, velike budžete olako ne troše  više ni korporacije: svi štede i vode računa o tome koliko im se brzo investicija vraća.

Baš zbog toga, verujemo da bi za vas moglo biti korisno da ovladate nekim PR tehnikama ili da angažujete nekog ko pravilno razume PR tj. „negovanje odnosa s javnošću“. Cenovno su ove tehnike pristupačnije od oglašavanja, neke možete sami koristiti, a postižu dugoročniji efekat.

Ako malo zapinjete s razumevanjem tog pojma, da vam kratko pojasnimo: negovanje odnosa s javnošću ili PR (public relations) je način građenja vaše reputacije, za to koristite razne alate (publicitet u medijima, javne događaje na kojima nastupate, društvene mreže…) kako biste se pozicionirali u ciljnim grupama koje su vama važne.

Te ciljne grupe mogu biti različite i vi birate kad ćete se kojoj i kako obratiti. Naravno, najvažnija su vam ciljna grupa vaši klijenti tj. potrošači i najbitnije je da se kod njih dobro pozicionirate ali nekad će vam biti važne i neke druge javnosti: možda vaša konkurencija, ili lokalna vlast koja treba nešto da promeni, ili šira poslovna javnost…

Tradicionalno se, kao najvažniji alat u negovanju odnosa s javnošću, tretira – publicitet – tj pozicioniranje u medijima, posebno tradicionalnim. „Izaći u novinama“, što bi se reklo, nije baš tako jednostavno kao što vam se čini kad listate našu štampu J Treba vam dobar, baš dobar razlog da zainteresujete novinara, treba vam ono što je za novinara „dobra priča“ ili „dobar izvor“.

Sećate li se pekara koji je rešio da svakoj trudnici koja uđe u njegovu pekaru pokloni doručak? Nije završio u novinama zato što je vlasnik jedne od nekoliko hiljada pekara u Beogradu nego zato što je bio drugačiji, što je napravio potez koji je zaslužio pažnju medija.

Ako ste advokat i vodite advokatsku kancelariju razmislite kako da postanete dobar sagovornik (ili izvor, zašto da ne?) za novinare koji prate sudsku praksu ili pravne teme. Jeste li primetili da se u medijima pojavljuju uglavnom ista lica, isti advokati i pravnici komentarišu suđenja ili daju tumačenja zakona? Ako ste dovoljno upućeni u određenu pravnu oblast, pronađite novinare koji se tom temom bave i nađite način da se upoznate sa njima i predstavite im ono što radite. Ponudite im teme, priče, informacije, nešto zbog čega će se setiti da, sledeći put kad „rade tu temu“pozovu baš vas.

Slično je i sa drugim zanimanjima. Novinari, ma koliko nepristupačno delovali, su uvek u potrazi za kvalitetnom pričom i adekvatnim sagovornikom. Nemojte im „uvaljivati“ sebe i priču o svom biznisu, dajte im nešto što će njima biti korisno.  Od toga ćete, sutra, i vi imati rezultat.

Postoji jedna izreka koju smo mi koji se bavimo „negovanjem odnosa s javnošću“ a i oni koji rade u čistom marketingu, nekako, usvojili. Ta izreka kaže: „Reklama je kad vi tvrdite da ste najbolji, PR je kad drugi to govore za vas“.

Efekat oglasa vašeg proizvoda je nesporan, jasan, vrlo često precizno merljiv. Ako ste dizajner obuće i platili ste oglas u lifestyle magazinu bićete baš ponosni dok budete gledali u najnoviji model cipela koje ste napravili na sjajnom papiru. Ali, zamislite da te cipele obuje poznata pop zveda na svom koncertu, ili da ih nosi dok se slika s dečkom za novi trač magazin, ili da ih prosto prošeta gradom ili okači slikutih cipela na Instagram. Ako je ta pop zvezda modna ikona vaše ciljne grupe, uradili ste pravu stvar. Njena publika će postati i vaša, ona će doći da kupi cipele svog modnog uzora.

bikovic

 

Public Relation industrija je ozbiljna, velika oblast koja raspolaže nizom tehnika i mi smo hteli samo da vas zainteresujemo i pokažemo da neke tehnike možete i sami da savladate. Sredite sajt tako da onaj kome je namenjen može da dobije sve informacije, izaberite na kojoj ćete društvenoj mreži da promovišete svoj biznis i osmislite kako, pratite medije da vidite ko o čemu piše i razmišljajte šta biste to vi mogli da ponudite.

Za kraj, citiraćemo pasus iz knjige Kristine Ercegović „Sam svoj gazda“ u odeljku u kom objašnjava malim preduzetnicima zašto im je potreban PR.

„Možemo ići okolo i boriti se za svakog kupca, jednog po jednog ili možemo stvoriti priču o sebi, plasirati je u medije, čiji će rezultat biti da kupci dođu sami k nama jer žele biti dio te priče. Prvo je prodaja, drugo je PR“.

sam sv gazda

 

Analiza izveštavanja dnevne štampe o nasilju u porodici (februar, mart, april 2015)

Za 90 dana 53 naslovne o nasilju u porodici

Tokom februara, marta i aprila pratili smo izveštavanje dnevnih listova o porodičnom i partnerskom nasilju nad ženama. U ovom periodu  štampa se intenzivnije bavila ovom temom, između ostalog i zbog toga što su u javnost izneti primeri nasilja u partnerskim odnosima javnih ličnosti. Do kraja analiziranog perioda (kraj aprila) u Srbiji je u partnerskom nasilju ubijeno 15 žena. Danas je taj broj već – 21[1].

Prilikom istraživanja rukovodili smo se Vodičem za izveštavanje o nasilju nad ženama Autonomnog ženskog centra i Priručnikom za medijsko izveštavanje o nasilju u porodici i nasilju nad ženama.

Šta je analizirano?

Istraživanje je obuhvatilo dnevne listove Kurir, Blic, Politika, Danas, Informer, Dnevnik, Alo, 24 sata, Večernje novosti, Privredni pregled. Nastojali smo da utvrdimo koliko su tekstovi na ovu temu  zastupljeni, na koji način se izveštava o nasilju u porodici i partnerskim vezama i koji mediji najviše (ne) vode računa kada je izveštavanje o ovakvoj problematici u pitanju. Kriterijumi koje smo koristili su oni koje preporučuju gore pomenuti vodiči.

Prisutnost tekstova

U navedenim dnevnim novinama je tokom posmatranog perioda objavljeno 460 tekstova čija je tema nasilja u porodici (uključujući i 53 teksta koja su u formi kratke vesti). Reč je tekstovima koji ne tretiraju isključivo nasilja nad ženama, već i nad članovima šire i uže porodice. U ovim tekstovima, žene su prikazane kao žrtve nasilja u 353 teksta, ukućani u 17 a muškarci u 32 teksta.  Muškarac je, u analiziranim tekstovima, prikazan kao počinitelj nasilja 352 puta, i to čak 309 puta kao počinitelj nasilja nad ženom, dok je žena prikazana kao počinitelj nasilja nad muškarcem u dva teksta, a nad ženama u 43 teksta.

Samo sedmina svih objavljenih tekstova (61) se bavi fenomenom nasilja u partnerskim ili porodičnim vezama kroz šire novinarske forme (članak, komentar, intervju sa zvaničnicima), stavljajući akcenat na pojavu, a ne na pojedinačne slučajeve. Najveći broj tekstova ovog tipa objavljeno je u Politici (18). S druge strane, dnevne novine Alo, Kurir, Informer i 24 sata objavile su zajedno samo 6 ovakvih tekstova (broj tekstova po medijima naveden je u tabeli ispod.).

12345678

*Tekstovi koji se bave fenomenom nasilja u partnerskim ili porodičnim vezama kroz šire novinarske forme

Nasilje u porodici/nasilje nad ženama

Ključni segment ove analize su tekstovi u kojima su žene žrtve nasilja u porodici i partnerskim odnosima. Takvih tekstova, ako isključimo kratke vesti, je bilo 270 (podsećamo, ukupan broj objavljenih tekstova i nasilju u porodici je 460).

Skoro polovina ovih tekstova (128 ili 47 odsto) su tekstovi tzv. tabloidnog tipa.[2]

Na ovaj način je najviše pisano u Kuriru, Informeru i listu Alo, a nijedan tabloidni tekst nije zabeležen u dnevnim listovima Politika i Danas. Čak 15 odsto svih tekstova o ženama žrtvama nasilja objavljeno je u rubrikama V.I.P, Poznati, Showtime itd. Ovaj rezultat je, verovatno, posledica činjenice da su mediji u ovom periodu obimno izveštavali o slučaju nasilničkog ponašanja voditelja TV Pink prema supruzi. Mediji su ovaj primer smeštali u zabavne rubrike, umesto u društvo ili hroniku.

Nasilje nad ženama se kao tema našlo 53 puta na naslovnim stranama dnevne štampe. Ovi tekstovi, obrađeni na tabloidan način, bili su 39 puta na naslovnim stranama (Kurir, Informer, Alo, Naše novine, Večernje novosti, Blic). Ova tema bila je 14 puta na naslovnim stranama dnevnih novina a da nije prikazana na senzacionalistički/tabloidan način (Politika, Večernje novosti, Blic).

123456

 *Međusobni odnos tekstova o pojedinačnim slučajevima nasilja nad ženama (u porodičnom nasilju) i tekstova koji su napisani na senzacionalistički način

Kako se izveštava o nasilju?

Iako zakonski standardi i etički kodeksi novinara propisuju jasna pravila o tome kako treba tretirati identitet žrtve u izveštavanju, ova pravila se poštuju u zanemarljivom broju primera.

U čak 56% slučajeva je uz tekstove objavljena fotografija žrtve, a samo u 7% tekstova nije objavljena ni fotografija ni ime žrtve. Interesantno je pomenuti da su čak postojali slučajevi u kojima su navedeni samo inicijali nasilnika, a puno ime i prezime žrtve. Fotografije su, takođe, često bile senzacionalističke, a kada se radilo o javnim ličnostima često su bile potpisane na krajnje tabloidan način. Na primer, ispod fotografije Ana Marije Žujović (žrtve partnerskog nasilja) i muškarca pored nje,  stoji potpis „Jao kako li tek ti biješ?” kod njene fotografije i „Hoćeš da te odgurnem u predelu lica”(Kurir) kod fotografije muškarca. Takođe, neretke su i  fotografije na kojima se nasilnik ili ubica i žrtva ljube koje su potpisane  sintagmama „vreme sreće” ili „nekadašnja ljubav”, čime se nasilju daje romantični prizvuk ljubavne tragedije.

Stereotipno opisivanje žrtve

Jedno od možda najznačajnijih pravila, kada je izveštavanje o nasilju u porodici i nasilju nad ženama u pitanju, jeste to da izveštavanje ne sme obuhvatiti stereotipe o „ženskim” ulogama i osobinama. U tom smislu pogrešno je navoditi partnersku istoriju žrve, ocenjivati njeno majčinstvo ili prenositi izjave koje sa laičkog gledišta žrtvu stavljaju u određeni kontekst. Analizom ovih tekstova uočavamo da je žrtva skoro svaki četvrti put bila opisivana kroz stereotipne uloge i to najčešće u tekstovima dnevnih listova Kurir (20), Informer (17), Alo (15), a mnogo manje u Politici i Danasu.

Evo nekih od izjava koje ilustruju nepoštovanje ovog pravila: „nasilje prijavljuju dokone žene. One koje rade nemaju vremena za takve gluposti”(citat Ljubiše Buhe istaknut u antrfileu, Naše novine), „najgore je što sam čuo da ona već ima novog momka”(Alo), „teško mu je palo jer ona švrlja”(Alo), „često se sa posla vraćala sa društvom kombijem”(Večernje novosti). Izdvajamo primer teksta iz „Dnevnika”  koji prati suđenje za nasilje a koji upućuje na „raskalašan život žrtve”: „Pevačica Ivana Buha, sa velikim tamnim naočarima, u uskim pantalonama i bundi, ušla je  u pratnji policijskog obezbeđenja u sudnicu, nekoliko minuta kasnije, odložila svoju „Luis Viton” torbicu i sela na mesto za svedoke”. Na ovaj način nasilje se opravdava, a prijavljivanje nasilja se opisuje kao nešto čemu teže žene zbog materijalne ili druge koristi.

Sa druge strane u istim tekstovima u kojima se žrtva stereotipno prikazuje sve češće možemo videti relativizaciju učinjenog nasilja kroz izjave različitih svedoka koji govore o nasilniku kao o dobroj osobi, mirnoj i povučenoj, domaćinu, dobrom radniku, sinu koji je voleo svoju majku, dobričini, „ne bi mrava zgazio”(Večernje novosti). Ove konstatacije su ponekad istaknute i u antrfileu ili naslovu teksta. Posebno su skandalozna tri primera teksta u vezi sa istim slučajem u kojima komšije daju izjavu o komšiji koji je ubio majku: „pomagao je majci i svakodnevno kuvao ručak” (Blic), „Zorica je bila nesnosna jer je pila”(Informer), „dovoljno je bio kažnjen što je živeo sa njom”(Naše novine) pa i sam novinar zaključuje „Komšije su imale samo reči hvale za Josipa, a ni jednu za Zoricu“(Informer).

Motiv i pogrešno imenovanje nasilja

U 40% obrađenih tekstova novinar sam ili kroz izjave sagovornika nagađa motiv nasilja ili ubistva, a najčešće je reč o: ljubomori, alkoholizmu, zloupotrebi psihoaktivnih supstanci, teškom životu, nervozi.  Relevantni vodiči za izveštavanje o nasilju skreću pažnju na to da je važno da se istakne krivica nasilnika, te da se ni na koji način ne relativizuje težina nasilja niti se teret odgovornosti stavlja na žrtvu.

U analiziranim tekstovima primetan je trend romantizovanja priča o nasilju, predstavljanja takvih primera kao emotivnih ljubavnih drama. Ovo su neki od naslova: „Četiri metka u leđa zbog neuzvraćene ljubavi”(Blic), „Između leša mlade žene i starca crvena ruža”(Dnevnik), „Ljubomora razlog ubistva…”(Politika), „Ljubomora ubila doktorku”(Politika), „Ljubav, batine, abortus”(Informer), „Pretučena žena: čekam muža sa gibanicom”(Alo).  U 7% tekstova nasilja je opisivano kao „ljubavni brodolom”, „španska serija”, „Šekspirova drama”,ljubavna tragedija”. Fotografije koje ilustruju tekst su bile potpisane frazama „dani sreće”, „dani ljubavi” ili su na njima žrtva i nasilnik kako se ljube.

Da li se konsultuju stručnjaci i pominje kazna?

Novinari koji izveštavaju o slučajevima nasilja nad ženama češće u fokus svojih priča stavljaju izjave članova porodica, komšija i svedoka, nego što citiraju izjave stručnjaka ili nadležnih lica. Samo jedna trećina analiziranih tekstova sadrži izjavu stručnjaka ili nadležnog lica.

Kako Vodič za medije o izveštavanju o nasilju AŽC navodi, važno je da se priče o nasilju isprate do kraja kao i da se preispita odgovornost za izostanak zaštite žrtve. Preporučuje se da se istakne i koja je kazna izrečena nasilniku kako bi se ovaj čin javno osudio i ukazalo na posledice.  U analiziranim tekstovima kazna je pomenuta u 45% tekstova i to najčešće u Politici, Večernjim novostima, Blicu i Kuriru.

Uticaj medija na formiranje javnog mnjenja ima presudnu ulogu, po nekim procenama, čak i veću od uticaja donosilaca odluka i državnih organa. Ukoliko mediji odluče da prihvate da svoju moć usmere u pravcu stava da je nasilje nedopustivo, da mora biti kažnjeno i da žrtva mora da bude zaštićena – možemo se nadati zrelijem društvu koje ovakve stavove iskreno deli.

 

[1] Prema evidenciji Autonomnog ženskog centra koji računa punoletne žene žrtve porodičnog i partnerskog nasilja

[2] “To je senzacionalno i pojednostavljeno kombinovanje spekulacija I nagađanja, više nego činjenica. I to je dominacija vizelnih nad verbalnim sadržajima. Traganje za pozadinom događaja obično razumeju kao zavirivanje iza ključaonice ili ispod suknje, gde se nalaze “skrivene lažne” pojedinosti koje ozbiljna štampa obično previđa.“ Prof dr Snježana Milivojevićhttp://www.media.ba/bs/menadzment-novinarstvo/tabloidizacija-dnevne-stampe-u-srbiji

 

[fbshare type=”button” float=”left”][fblike showfaces=”false” width=”90″ verb=”like” font=”arial” float=”left”] [twitter float=”none”]

REM raspravlja o zahtevu za ukidanje emisije DNK

Zbog promovisanja nasilja nad ženama, 70 organizacija civilnog društva potpisalo zahtev Regulatornom telu za elektronske medije da ukine emisiju DNK i oduzme nacionalnu frekvenciju Televiziji Pink. “Društvu je potrebna ovakva emisija”, saopštava Pink.

Savet Regulatornog tela za elektronske medije (REM) pokrenuo je prošle nedelje postupak povodom zahteva za ukidanje emisije DNK na TV PinkPredstavku REM-u poslala je Mreža žena protiv nasilja, a iza nje je stalo više od 70 organizacija civilnog društva. Narednih dana očekuje se izjašnjavanje uredništva TV Pink o optužbama iznetim u ovom dokumentu, posle čega će REM saopštiti svoju odluku.
Emisija „DNK“ našla se na udaru javnosti nakon što je Stevan Kojić iz Jagodine nasmrt pretukao svoju suprugu Žaklinu Kojić, i to dva dana posle emitovanja emisije „DNK“ u kojoj je, na svoju inicijativu, zajedno sa njom gostovao.

Kampanju protiv daljeg emitovanja ove emisije pokrenula je Mreža žena protiv nasilja, a peticiju kojom se traži njeno ukidanje, kao i oduzimanje nacionalne frekvencije TV Pink, svakodnevno potpisuju organizacije civilnog društva, ne samo iz Srbije već i iz Crne Gore i Hrvatske.

Raspoloženje u Savetu je da se, u ovom slučaju, primene oštre mere i da se ide na maksimalnu zaštitu dece i maloletnika. Prioritet je da se zaštite deca, da se zabrani pojavljivanje dece u emisiji i da se njen sadržaj proglasi neprimerenim za maloletnike“, kaže za Cenzolovku Gordana Suša, članica Saveta REM.

Ukoliko Savet REM izrekne sankcije za zaštitu dece, ova emisija bi morala da ima oznaku da je zabranjena za gledaoce mlađe od 16 godina i njeno emitovanje bi se moralo pomeriti iza 10 sati uveče.

Televizija Pink je, kada je istaknut zahtev za ukidanje ove emisije, objavila saopštenje u kom kaže da je društvu potrebna ovakva emisija“ i da je ona „spas za mnoge žene“. Početkom ove nedelje su se po drugi put obratili javnosti povodom emisije „DNK“ saopštenjem koje je većim delom bilo usmereno na rad i ličnost ombudsmana Saše Jankovića, ali gde se (jer je i ombudsman ranije slao prijave REM-u, sledeći prijave građana koje su njemu pristigle zbog ove emisije) ističe da građani dobrovoljno pristaju da učestvuju u ovoj emisiji i da ovakav TV format postoji i „u civilizovanom svetu“.

S druge strane, poznavaoci fenomena nasilja nad ženama, sa kojima smo razgovarali, podsećaju na to da tučena i maltretirana žena nema mogućnost izbora i da nema govora o dobrovoljnosti učešća u emisiji. Nasilnik je taj koji određuje i kontroliše sve i žena, u najvećem broju slučajeva, nema ni snage ni hrabrosti da mu se odupre. Većina medija, nažalost, ne poznaje dobro mehanizam funkcionisanja nasilja i nasilnika i često se, bez dovoljno predznanja, upuštaju u ovakve teme.

Autorke predstavke smatraju da je TV Pink bila obavezna da reaguje na sve ove jasne znake prisustva nasilja nad ženom i onemogući nasilnika da u televizijskom programu nastavi da psihološki zlostavlja suprugu. Ova obaveza TV Pink proističe iz Istanbulske konvencije (Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju nasilja nad ženama), u čijem se članu 17 navodi:

Mediji su u obavezi da učestvuju u razradi i sprovođenju politika i da uspostave pravilnike i standarde za sprečavanje nasilja nad ženama i veće poštovanje njihovog dostojanstva.”

U ovom članu međunarodne konvencije, koju je Skupština Srbije ratifikovala i time priznala kao deo pozitivnog zakonodavstva, između ostalog se nalazi i pravni osnov po kome je, prema mišljenju Autonomnog ženskog centra i ostalih potpisnika inicijative za zabranu emitovanja emisije „DNK“, moguće tražiti sankcionisanje emitera.

Ne reagujući na zakonom zabranjena ponašanja, TVstanica je poslala poruku nasilnicima da u njihovom ponašanju nema ničeg spornog. Ovo nije prva emisija u ‘DNK’ serijalu u okviru koje su žene postavljene ‘na stub srama’ i u kojima se preispituje njihov moral, niti je ovo prvi put da nasilnik koji je dobio prostor na TV Pink opravdava svoje postupke“, navodi se u ovoj predstavci.

U predstavci se posebno skreće pažnja na to da je pojavljivanje maloletne dece u ovakvoj emisiji ozbiljno izlaganje dece traumi. To što su dečja lica zamagljena, ne oslobađa decu stigme kojoj će biti izložena u svojoj zajednici jer je identitet njihovih roditelja potpuno otkriven.

Srbija je potpisnica Konvencije o pravima deteta Ujedinjenih nacija, čiji član 16 glasi: (1) „Nijedno dete neće biti izloženo proizvoljnom i nezakonitom mešanju u njegovu privatnost, porodicu, dom ili prepisku, niti nezakonitim napadima na njegovu čast i ugled. (2) Dete ima pravo na zakonsku zaštitu protiv takvog mešanja ili napada“.

Savet želi da maksimalno zaštiti prava deteta u ovom slučaju, i verujem da ćemo u tome uspeti. Preporuke Saveta do sada su poštovane, nema razloga da ne verujem da će tako i sada biti“, dodaje Gordana Suša. Emiteri su, inače, obavezni da u svojim informativnim programima objave preporuke Saveta koje se odnose na program koji oni emituju.klijenti-azc

Nemamo mi mnogo iluzija kad je reč o formalnoj i neformalnoj moći TV Pink, ali što bi rekla feministkinja Margaret Mid: ‘Ne treba sumnjati da mala grupa posvećenih ljudi može promeniti svet. Samo takvi su ga i menjali’. Pritiskaćemo javnost svaki put kad vidimo da se javno promoviše nasilje. Bilo bi značajno da REM izda najoštriju sankciju koju, po zakonu, može da izda“, kaže Bobana Macanović, direktorka AŽC.

Ona prepoznaje efekat ove peticije i u tome što je TV Happy, nakon nasilja u rijaliti programu „Parovi“, hitro reagovala; pozvali su policiju, dostavili sve snimke kao dokazni materijal, isključili učesnika rijalitija koji je bio nasilan, uskratili mu honorar.

Za nas je važno“, kaže ona, „da na ovakve pojave reaguju državni organi i regulatorna tela. Naši advokati smatraju da možemo da pokrenemo krivične prijave protiv autorske ekipe emisije ‘DNK’. Pitanje je da li je za društvo svrsishodno da se kola slome na novinarki ili voditeljki, a da emiter ne bude kažnjen. Važnije je da nacionalna televizija koja takav program emituje bude sankcionisana.“

Želeli smo da razgovaramo o ovoj temi i sa Darkom Popovićem, savetnikom predsednika kompanije „Pink“, odgovornog i za produkciju emisije„DNK“, ali on, nažalost, nije bio u prilici da razgovara o tome.

Analiza sporne emisije: Žaklina sa povredama na licu
Prenosimo izvode iz analize Autonomnog ženskog centra, koja čini sastavni deo predstavke podnete REM-u. Ekipa emisije „DNK“ propustila je da reaguje na brojne poruke poslate tokom emisija, iz različitih izvora, koje su ukazivale na nasilje kojem je Žaklina bila izložena:
a) Žaklina ima povrede na licu, u donjem delu desnog obraza (pogledati video 00:17:35) i na levom kapku (00:22:56)
b) Bivši Žaklinin partner kaže u emisiji da mu je Žaklina rekla, misleći na Stevana: „On pije, maltretira me“ (00:27:10). Dalje, voditeljka ispituje sadržaj Žaklininih poruka upućenih bivšem partneru i kaže: “Je l’ ti napisala ‘Loše mi je s mužem, ti me spasi’“ (29:29)
c) Stevan navodi da mu je Žaklina u jednom trenutku posle porođaja, u pozivu rekla: „Dobio si sina, nadam se da ćeš da budeš bolji prema meni“ (00:07:35)
d) Stevan prepričava kako je zloupotrebio sestru da bi tajno kontrolisao Žaklinu, navodeći je da bez saglasnosti uđe na Žaklinin FB profil i iskopira mu sve Žaklinine poruke i da se dopisuje s njenim bivšim partnerom u njeno ime (00:08:53)
e) U par navrata u kadru su Stevanove stisnute pesnice (00:08:10) koje jasno oslikavaju stanje besa, objašnjava da je oduzeo Žaklini mobilni telefon jer nije odobravao to s kim se ona dopisivala. Ponovo stisnute pesnice (00:11:19)
f) Majka bivšeg Žaklininog partnera kaže: „Ja mislim da je on jako ljubomoran“, aludirajući na Stevana (00:29:50), bivši partner potom potvrđuje: „Mnogo je ljubomoran“ (00:29:51)
g) Žaklinin bivši partner navodi da ga Stevan kontinuirano uznemirava i da se on oseća loše zbog toga (00:30:52), (00:31:09)
h) Po Žaklininom verbalnom i neverbalnom ponašanju u emisiji možemo zaključiti da je u psihološkoj traumi. Žaklina, gotovo tokom cele emisije plače
i) Voditeljka konstatuje da Stevan emocionalno ucenjuje Žaklinu (00:41:35)
j) Stevan je kontrolisao Žaklinin pristup novcu (00:06:40) „Samo mi kaži odakle ti onaj novac što si uzela zimus?“
k) Na samom kraju emisije Stevan demonstrira moć, govoreći da on donosi odluke u ime žene i u svoje ime. Nakon voditeljkinog uzrujanog i nestručnog obraćanja ovom paru, Stevan kaže: „To je neko vaše mišljenje i zaržite ga za sebe, ja sam sve odlučio“ (00:45:46)
[fbshare type=”button” float=”left”][fblike showfaces=”false” width=”90″ verb=”like” font=”arial” float=”left”] [twitter float=”none”]

Kako je jedna inicijativa AŽC zaživela u medijima i među predstavnicima vlasti?

(Dajte medijima informacije kada njima odgovara a ne vama)

Nedavna inicijativa naših prijatelja iz Autonomnog ženskog centra – da se izjednači definicija porodice u Krivičnom zakoniku i Porodičnom zakonu, kako bi sve partnerke (i one u vanbračnim zajednicama i one u vezama) imale zaštitu kao žrtve nasilja u porodici – naišla je na odličan prijem u javnosti.

Prilično komplikovana pravnička formulacija inicijative i javnost koja, ipak, nije dovoljno senzibilisana za ovakve teme nisu učinili da saopštenje o inicijativi završi u korpi za đubre na računarima novinara. Naprotiv. Vest o ovoj inicijativi preplavila je medije, zainteresovala donosioce odluka, postala tema uvodničara u dnevnoj štampi, tema gledanih talk show emisija.

Zašto i kako se to dogodilo?

Autonomni ženski centar već dugo inicira promenu definicije porodice u Krivičnom zakoniku kako bi izjednačio prava žrtava nasilja u porodici. Njihova inicijativa koja je dobro poznata u stručnim krugovima (tužioci, sudije, profesori prava), ima pristalice, ima protivnike. Šira javnost nije, do februara 2015, bila upoznata sa ovim predlogom.

Apsolutni medijski događaj proteklog meseca, makar kad je reč o društvenom životu, jeste slučaj nasilja nad mladom ženom, Ana Marijom Žujović koju je pretukao njen partner, voditelj TV Pink, Vladimir Stanojević, a koji je ona javno obznanila: najpre na društvenim mrežama a potom i u ostalim medijima. Ova je priča punila stranice hronike i estrade (?) i o tome, nekom drugom prilikom, u analizi pisanja o nasilju nad ženama, koju pripremamo.

Činjenica da Vlada i Ana nisu bili u braku koji je validan u Srbiji izvukla je novu temu za novinare i bacila svetlo na važan problem sa kojim su se suočavale mnoge žene i devojke koje su bile pretučene od svojih partnera: ako si razvedena a bivši muž te prebije, ako si devojka koja je u vezi sa momkom a on te pretuče – izvini, nisi žrtva nasilja u porodici, tako kaže zakon.

Višednevno bavljenje medija ovim slučajem nasilja među poznatim licima, bio je, ispostaviće se, dobar trenutak da se lansira inicijativa Autonomnog ženskog centra o menjanju definicije porodice. Saopštenje za medije u kom se ova inicijativa predstavlja i obrazlaže, iako bez direktnog upućivanja na aktere pominjanog slučaja, je distribuirano svim medijima.

Procenili smo da ovu inicijativu treba da posebno obrazložimo kroz razgovore sa dvoje, troje novinara koji se na ozbiljan način bave ovom temom. Razumevanje koje su Tanjug i „Politika“ pokazali za ovu priču biće inicijalna kapisla za dalju sudbinu inicijative. Tekstovi su bili korisni, informativni i pokrenuli su interesovanje javnosti za ovu temu. azc_politika_11.02.2015

Istog dana dogodilo se ono što svaki organizator kampanje javnog zagovaranja – što ova inicijativa svakako jeste – priželjkuje: ministarka Zorana Mihajlović, predsednica Koordinacionog tela Vlade Srbije za ravnopravnost polova, podržala je ovu inicijativu izjavom za medije. Sledećeg dana to isto je uradila i Poverenica za zaštitu ravnopravosti, Nevena Petrušić.

Vest se spontano prelivala u druge medije, o inicijativi su govorili drugi, ne samo oni koji su je pokrenuli, postala je deo javnog prostora.

Ministarka je potom gostovala u jutarnjem programu TV Pink i govorila o tome, narednih dana dala intervju „Politici“ u kom je apostrofirala važnost ove teme (ne uzimamo u obzir ovde činjenicu da ministarka Mihajlović ima lični PR cilj da se pozicionira kao žena koja se aktivno bori protiv nasilja nad ženama, analiziramo način na koji njen angažman doprinosi vidljivosti teme).

Treba reći da je „Politika“ pokazala značajno interesovanje za ovu temu i da su se njome bavili i novinari koji se bave pitanjima nasilja, ali i oni koji prate pravosuđe i pravni sistem. Poseban kuriozitet je bilo to da su baš ovu inicijativu kao glavnu temu svojih kolumni uzela dvojica kolumnista, Ljubodrag Stojadinović i Aleksandar Apostolovski. Nije bez uticaja i to što je reč o muškarcima, kolumnistima, imajmo u vidu da se ovim temama češće bave žene.

Tema je bila aktuelna i za jednu od najuticajnijih talk show emisija – „Da Možda Ne“ na RTS, u kojoj je gostovala aktivistkinja AŽC Tanja Ignjatović.

AZCcase

Mini medijsku kampanju pratile su uobičajene aktivnosti koje AŽC preduzima kad je reč o tzv #advocacy kampanjama: na sto Zorane Mihajlović, ministarke i šefica Koordinacionog tela za ravnopravnost polova, stigao je dopis i podsećanje na to da predlog izmena Krivičnog zakonika već dve godine leži u fioci ministra pravde, njenog stranačkog kolege.

Suština kampanje javnog zagovaranja je – rezultat – a to je, ovde, izmena Zakonika. Ako je ministarka spremno prihvatila da bude javni promoter ove ideje, onda je potrebno podsećati je na obećanje. To ćemo, zajedno sa AŽC, sigurno raditi narednih meseci.

 

Važne pouke iz ovog primera:

  1. Važno je prepoznati trenutak kad je javnost zainteresovana za vašu temu i iskoristiti ga. Mediji ne bi na isti način reagovali na ovu inicijativu da ju je AŽC danas lansirao ali su u vreme kad su se intenzivno bavili javnim primerom nasilja bili zahvalni za dodatne informacije, pa su na taj način razumeli i ovu inicijativu
  2. Ako su inicijativu u javnosti prihvatili donosioci odluka, pošaljite im zvanične dopise i postarajte se da znaju za to. Direktni razgovori su uvek dobrodošli, ali za državnu upravu je papir svetinja. A i za vas, jer ćete se sigurno morati da ih podsećate na to.

 

10 pravila za izveštavanje o nasilju u porodici

I pored toga što domaći mediji često izveštavaju o nasilju u porodici i nasilju prema ženama važno je unaprediti kvalitet tog izveštavanja, posebno ukoliko imamo u vidu značaj medijskog uticaja na formiranje javnog stava i pokretanje društvene promene.

Veoma je važno da novinarke i novinari koji izveštavaju o ovoj temi prepoznaju i razumeju ovaj problem i da znaju da na ispravan način opisuju događaje, kontekste, žrtve i učinioce.

Naslovi - nasilje nad ženama
Foto: Loša praksa – Naslovi u medijima

Prenosimo vam 10 pravila za izveštavanje o nasilju u porodici koja smo izdvojili iz brošure „Vodič za novinare/ke o nasilju u porodici” organizacije Autonomni ženski centar:

1. Nasilje prema ženama i nasilje u porodici i u partnerskoj vezi bi trebalo posmatrati u kontekstu društvene odgovornosti za zaštitu osnovnog ljudskog prava na siguran i slobodan život, a ne kao ličan ili privatan problem.
2. Pri izveštavanju trebalo bi izbegavati upotrebu stereotipa o „ženskim” osobinama i ulogama, komentare koji indirektno upućuju na moral žrtve, njenu prethodnu partnersku/ bračnu istoriju i slično, jer to publiku može navesti na stav o opravdanosti, ili umanjiti značaj učinjenog nasilja.
3. Važno je izbegavati komentare koji bi mogli da upućuju na to da je nasilje u porodici uobičajeno ili učestalije ponašanje u određenim etničkim grupama.
4. Važno je smanjiti upotrebu stereotipnih objašnjenja za nasilno ponašanje, odnosno navođenje „alkoholizma”, „siromaštva”, „ljubomore” i sl., kao uzroka nasilja.
5. Izbegavati izraze kojima se implicira da je žrtva svojim ponašanjem „provocirala”, „izazvala”, ili „ništa nije činila da se zaštiti” i sl., jer se na taj način nasilje opravdava ili umanjuje, a odgovornost se prebacuje na žrtvu.
6. Izbegavati i konstrukcije kao što su – „bez ikakvog razloga”, jer bi mogle da sugerišu da postoje „opravdani” razlozi za nasilje, kao i konstrukcije – „došlo je do tragedije”, koje upućuju da se nasilje „desilo” (samo od sebe), a ne ukazuju na odgovornost onog ko ga je činio.
7. Opisivanje nasilja kao „tuče”, „sukoba”, „svađe”, „prepirke”, „bračne nesloge”, „neraščišćenih porodičnih odnosa”, „svirepog ubistva čiji je razlog svađa oko dece”, relativizira (isključivu) odgovornost nasilnika.
8. Naslovi tekstova ili najavе izveštaja su posebno značajni, jer se njima sugeriše odnos publike prema problemu/sadržaju teksta.
9. I ako se nažalost to često ne poštuje, osnovna zakonska određenja i temeljna načela medijske etike ukazuju da je u ovakvim slučajevima zabranjeno objavljivati identitet učesnika: imena žrtve i njoj bliskih osoba, svedoka, a posebno imena dece, fotografije na kojima nije „zamagljen” identitet i slični podaci, koji bi mogli da doprinesu identifikovanju žrtve… Takođe, u svim slučajevima izveštavanja o nasilju u porodici i partnerskim vezama žrtve bi morale da daju dozvolu za objavljivanje podataka, da dobiju informaciju o tome kako će se i kada podaci koristiti (kada će se prilog emitovati). Takođe, razgovor sa (maloletnom) decom može se obaviti samo uz saglasnost roditelja.
10. Konačno, da bi medijsko izveštavanje zaista uticalo na društvene promene, nužno je da se ono ne oslanja isključivo na „priče” žrtve, članova porodice i svedoka. Pribavljanje informacija od relevantnih institucija od ključne su važnosti za javni pritisak na odgovorne državne organe i službe za uspostavljanje efikasnog i delotvornog sistema prevencije i zaštite. U tom smislu važno je pratiti priču do kraja i predstaviti „primere dobre prakse”.

 

IZVEŠTAVANJE O NASILJU: mediji o T.J. iz Subotice

Dan nakon što je ministar policije Nebojša Stefanović na konferenciji za štampu uživo saopštio da je maloletna T.J. iz Subotice (ovako je trebalo svuda da piše) ubijena, pa još ulazio u detalje svirepog ubistva – stojim na kiosku, kupujem štampu.
Pola minuta mi treba da pogledom preletim naslovne strane i još deset sekundi da odustanem od namere da kupim sve novine.
Uzimam Danas i Politiku, naslovne kažu da su redakcije ostale staložene. Osećam nelagodu u stomaku i želju da se pomerim. Prodavačica vidi i pokazuje mi da je na naslovnu Informera stavila tacnu za vraćanje kusura. „Ne mogu da izdržim ceo dan“, kaže kao da se opravdava. Medijski je pismenija, izgleda, od mnogih koje znam.
Urednici naslovnih strana tabloida tog su se dana (što će se nastaviti i narednih i evo i danas traje) raspomamili. Stravični naslovi, detaljni opisi mučenja, fotografije, imena rođaka i prijatelja, naricanje očajnih roditelja.
nasilje u medijima
„Moramo da prodamo novine“, mnogo puta sam čula to opravdanje. „Naterao me urednik“, o toj rečenici da i ne govorim. „Imaju ovi iz drugih novina, kako da mi nemamo“.
Ne razumem. Jesu li to razlozi zbog kojih pristaješ da terorišeš roditelja koji je izgubio dete, a javnost truješ detaljima ubistva? Da bi prodao više novina, da bi dobio pohvalu vlasnika ili urednika, bio bolji od konkurencije u takvoj stvari?
Strast sa kojom su se novinari tabloida bacili na zloupotrebu smrti maloletnog deteta i zločina koji je, s pravom, traumatizovao celo društvo je obrnuto srazmerna strasti s kojom prate druga dnevna dešavanja u društvu. Prolaze im pored nosa tajni državni ugovori, nepotizam, očigledne laži, ignorisanje institucija, kriminal – ali su za ovakve teme uvek orni. Evo već pet dana serviraju detalje iz izjave učinioca (odakle im to?), razapinju njegovu porodicu, opsedaju dom roditelja a nas – ionako isprepadane i pogođene tragedijom – drže u stanju histerije, besa i očaja.
Pa, neće biti da je to uloga medija. Možda je to uloga „prodavaca novina“ ali uloga medija i novinara to nije.
Čitala sam Kodeks novinara Srbije ponovo ovih dana i uverila se da sadrži dobra usmerenja za novinare i da precizno definiše pravila izveštavanja u ovakvim situacijama. Taj dokument mnogi novinari nisu nikad videli, sudeći po ovome što mi čitamo. Mogao je ministar informisanja, štosa radi, da ukoriči par primeraka i pošalje na adrese desetak istaknutih urednika. Jasna bi im bila poruka.
Evo, na primer, šta bi korisno saznali:
„Prilikom izveštavanja o počinjenom nasilju, novinar mora da vodi računa o potrebi javnosti za informacijom, odnosno interesu i osećanjima žrtava i neposredno pogođenih osoba. Zabranjeno je da se, radi senzacionalizma ili „atraktivnosti“ sadržaja, objavljuju infiormacije koje nisu neophodne za razumevanje događaja a pritom mogu da dovedu do uznemirenosti kako žrtava i njihovih bližnjih, tako i šire javnost“
Ne samo Kodeks, mediji su čak prekršili i taze Zakon o javnom informisanju koji, po prvi put, štiti pravo žrtve i kaže sledeće: „Prikazom ili opisom scene nasilja u mediju ili medijskom sadržaju ne sme se povrediti dostojanstvo žrtve nasilja.“ Ako neko hoće da reaguje na ovo kršenje zakona, zaista može to da uradi. Javni tužilac, porodica žrtava, bilo ko.
Šta bi odgovorni mediji mogli da urade (neki su i uradili) povodom ovog slučaja? Da nas, recimo, podsete na to da nasilnici (u slučajevima porodičnog nasilja ili nasilja nad ženama) u praksi dobijaju uslovne kazne ili kazne zatvora od 3 do 6 meseci, da proganjanje nije krivično delo kod nas (a imali smo žene žrtve progonitelja), da istraže šta su lokalni saveti za bezbednost uradili da poboljšaju bezbednost svojih sugrađana, da zavire u svaku varošicu i provere stepen nasilja u njoj, povedu polemiku o promeni kaznene politike…
Profesionalna udruženja novinara reagovala su saopštenjima i osudama. Najavljene su i prijave Savetu za štampu. To su legitimni načini sketanja pažnje i treba ih uporno koristiti, bez obzira na efekat. I to je jedan od načina da se podigne nivo profesionalne kulture u novinarskom esnafu pa da jednog dana neko stvarno teško može da nađe posao u drugim redakcijama ako se zna da u prethodnim nije štitio ugled svoje profesije.
A i mi, čitaoci, imamo solidno oružje kojim možemo da utičemo na kvalitet izveštavanja. Mi stojimo na kiosku i biramo šta ćemo prvo, da kupimo a posle toga i čitamo. O moći oglašivača, sagovornikai ostalih koji, takođe, učestvuju u kreiranju jednih novina – da i ne govorim.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas, 14. avgusta 2014. godine

10 globalnih trendova u komunikaciji

Jeremy Galbraith, glavni čovek agencije Burson Marsteller za Afriku, Srednji Istok i Evropu, ali i njihov vodeći strateg, analizirao je 10 najvažnijih globalnih trendova u komunikaciji. Dopao nam se njegov pristup – jednostavan a opet, inovativan – i zato ga, delimično, prenosimo uz neke naše (lokalne) utiske.
1. #mobilni Sve je u mobilnom telefonu
Prebacivanje na mobilni telefon je najozbiljniji komunikacijski trend sa, potencijalno, najznačajnijim globalnim uticajem. Saobraćaj na mobilnom danas predstavlja 17,4% ukupnog internet saobraćaja i ima intenciju da raste. Očekuje se da upotreba interneta sa telefona “preraste” upotrebu sa računara. I još nešto – mobilni nam omogućava pristup sadržaji koji je nama prilagođen, koji je individualizovan. Jer, svi imamo “svoj” mali univerzum u svom smartfonu, zar ne?
2. #personalizacija Nova reč je “youniverse”
Svako ima svoj “youniverse” i svako konzumira sadržaje koji njemu odgovaraju. Agencije za odnose s javnošću treba da pomognu kompanijama (brendovima) da se oduče od tradicionalnih PR taktika i priviknu na neke “smart” pristupe. Komunikacija se drastično menja zbog činjenice da možemo da komuniciramo na više kanala jer nam daje šansu da naša poruka ne bude shvaćena kao neželjena marketinška poruka već kao usluga ili sadržaj koji nam je baš potreban.
3. #drustvenemreze Postoji samo real time
Šta su bitno promenile društvene mreže u komunikaciji? Prvo, sve je real time događanje, svaki “mention” na mreži utiče na vaš brend, industriju, vašu priču. Drugo, društvene mreže su nas upoznale sa nemalim svetom “uticajnih” koji su nova publika, nekad vrlo zahtevna. Osnovna razlika u odnosu na rad sa tradicionalnim medijima je -engagement iliti angažman. Galbraith kaže da je balans između emocionalnog (dijalog koji imate na mreži sa publikom) i racionalnog (merenje njegovog uticaja) ključ kojim rešavate ovaj rebus.
4. #brandjournalism Definicija vesti je promenjena
Društvene mreže su uticale na razbijanje modela funkcionisanja tradicionalnih medija: mediji više nisu jedini kreatori informacija, niti posrednici između izvora i publike. Definicija vesti se menja i ovo daje šansu PR i content marketing ekspertima da sami kreiraju kredibilan sadržaj i tako čine svoj brend vidljivim. Brand journalism je relativno nova kovanica, još neprevedena kod nas, koja ukazuje na to da ljudi koji prave sadržaj koji promoviše neki brend treba da imaju klasičan novinarski pristup kako bi umeli da zaintrigiraju publiku. Brand journalism nije plaćeni sadržaj, naprotiv, to je vrlo važan i kvalitetan storytelling proces.
5. #PRkrize Sad su krize uvek tu
Ok, uvek smo na mreži, ali smo zato uvek i pred rizikom da uletimo u PR krizu. Galbraith kaže da kompanije, zbog toga, treba da vode računa o svojoj reputaciji sa mnogo više opreza. To kakvu štetu može da nanese jedan viralni video znaju samo oni koji su se borili s tim oblikom krize. Pravovremeno, iskreno i transparentno komuniciranje jedini je odgovor na ovakve probleme, kaže ovaj stručnjak. Nema laganja, a nema ni nezakonitog skidanja snimka sa YouTube kanala.
6. #transparentnost Transparentnost – nova kraljica komunikacije
Svet hiper povezan – konzumenti, klijenti, kompletna publika, svi koji nas posmatraju imaju bezbroj mogućnosti da nas “uhvate” u laži, ako tako otvoreno možemo da kažemo. Zato je hiper transparentnost odgovor na to. Svaki nedostatak otvorenosti konzumenti žestoko kažnjavaju. Svet je povezan, ne može se ništa sakriti.
7. #merenje Merite sve
Društvene mreže su makar jednostavne kad je reč o merenju uticaja – pratite sve tragove (preglede, šerove, retvitove, lajkove…). Ako ne koristite rezultate merenja da biste menjali taktiku u hodu – džaba ste merili
8. #image Još uvek je sve u slici
Znamo i to da ljudi pamte 20% onoga što su pročitali a da 83% naučenog dolazi kroz slike, tj vizuelnim putem. Dokaz za to je i masovna popularnost mreža poput Instagrama, Pinteresta, Tublr-a. Fotografija ima emocionalnu snagu, ona sama priča priču, nju lakše pamtimo nego da nam neko nešto priča. Na isti način virelni video “priča mnogo više priča”. Pamtite to. Razmislite i pošteno priznajte: i vi sami imate samo toliko pažnje da ćete sigurno pre zapamtiti infografik ili fotku nego tekst.
9. #svrha A gde je tu smisao?
Svet se iz osnova promenio. Globalizacija, demokratizacija, sloboda informisanja, porast upotrebe društvenih medija ali i finansijska kriza primorale su korporativne lidere da resetuju svoje strategije. Danas je, više nego ikad podseća Galbraith, potrebno da kompanije objasne zašto su tu, šta je svrha njihovog rada i koji im je krajnji cilj.
10. #integracija Jer to je jedina prava komunikacija
OK, ovo znamo, to je stara lekcija. Svima nam je jasno da je budućnost (zar nije i sadašnjost?) u integrisanim komunikacijama, tj povezivanju svih kanala komuniciranja.
Ako vam se dopada njegov način razmišljanja možete ga pratiti i na Twitteru – @GalbraithJeremy, pratiće i dalje ovu temu i tvitovati pod haštagom #10commstrend