Verujemo da kontakt ne vredi bez takta

10 pravila za izveštavanje o nasilju u porodici

Feb 5, 2015

I pored toga što domaći mediji često izveštavaju o nasilju u porodici i nasilju prema ženama važno je unaprediti kvalitet tog izveštavanja, posebno ukoliko imamo u vidu značaj medijskog uticaja na formiranje javnog stava i pokretanje društvene promene.

Veoma je važno da novinarke i novinari koji izveštavaju o ovoj temi prepoznaju i razumeju ovaj problem i da znaju da na ispravan način opisuju događaje, kontekste, žrtve i učinioce.

Naslovi - nasilje nad ženama
Foto: Loša praksa – Naslovi u medijima

Prenosimo vam 10 pravila za izveštavanje o nasilju u porodici koja smo izdvojili iz brošure „Vodič za novinare/ke o nasilju u porodici” organizacije Autonomni ženski centar:

1. Nasilje prema ženama i nasilje u porodici i u partnerskoj vezi bi trebalo posmatrati u kontekstu društvene odgovornosti za zaštitu osnovnog ljudskog prava na siguran i slobodan život, a ne kao ličan ili privatan problem.
2. Pri izveštavanju trebalo bi izbegavati upotrebu stereotipa o „ženskim” osobinama i ulogama, komentare koji indirektno upućuju na moral žrtve, njenu prethodnu partnersku/ bračnu istoriju i slično, jer to publiku može navesti na stav o opravdanosti, ili umanjiti značaj učinjenog nasilja.
3. Važno je izbegavati komentare koji bi mogli da upućuju na to da je nasilje u porodici uobičajeno ili učestalije ponašanje u određenim etničkim grupama.
4. Važno je smanjiti upotrebu stereotipnih objašnjenja za nasilno ponašanje, odnosno navođenje „alkoholizma”, „siromaštva”, „ljubomore” i sl., kao uzroka nasilja.
5. Izbegavati izraze kojima se implicira da je žrtva svojim ponašanjem „provocirala”, „izazvala”, ili „ništa nije činila da se zaštiti” i sl., jer se na taj način nasilje opravdava ili umanjuje, a odgovornost se prebacuje na žrtvu.
6. Izbegavati i konstrukcije kao što su – „bez ikakvog razloga”, jer bi mogle da sugerišu da postoje „opravdani” razlozi za nasilje, kao i konstrukcije – „došlo je do tragedije”, koje upućuju da se nasilje „desilo” (samo od sebe), a ne ukazuju na odgovornost onog ko ga je činio.
7. Opisivanje nasilja kao „tuče”, „sukoba”, „svađe”, „prepirke”, „bračne nesloge”, „neraščišćenih porodičnih odnosa”, „svirepog ubistva čiji je razlog svađa oko dece”, relativizira (isključivu) odgovornost nasilnika.
8. Naslovi tekstova ili najavе izveštaja su posebno značajni, jer se njima sugeriše odnos publike prema problemu/sadržaju teksta.
9. I ako se nažalost to često ne poštuje, osnovna zakonska određenja i temeljna načela medijske etike ukazuju da je u ovakvim slučajevima zabranjeno objavljivati identitet učesnika: imena žrtve i njoj bliskih osoba, svedoka, a posebno imena dece, fotografije na kojima nije „zamagljen” identitet i slični podaci, koji bi mogli da doprinesu identifikovanju žrtve… Takođe, u svim slučajevima izveštavanja o nasilju u porodici i partnerskim vezama žrtve bi morale da daju dozvolu za objavljivanje podataka, da dobiju informaciju o tome kako će se i kada podaci koristiti (kada će se prilog emitovati). Takođe, razgovor sa (maloletnom) decom može se obaviti samo uz saglasnost roditelja.
10. Konačno, da bi medijsko izveštavanje zaista uticalo na društvene promene, nužno je da se ono ne oslanja isključivo na „priče” žrtve, članova porodice i svedoka. Pribavljanje informacija od relevantnih institucija od ključne su važnosti za javni pritisak na odgovorne državne organe i službe za uspostavljanje efikasnog i delotvornog sistema prevencije i zaštite. U tom smislu važno je pratiti priču do kraja i predstaviti „primere dobre prakse”.