Posts

Kampanja “Potpisujem” u finalu #PRiznanje2016 u kategoriji neprofitnih kampanja

Kampanja “Potpisujem”, koju već treću godinu zaredom radimo zajedno sa našim partnerkama iz Autonomnog ženskog centra (AŽC), a čiji je cilj promocija primene Konvencije Saveta Evrope za suzbijanje nasilja prema ženama – izabrana je u finale takmičenja #PRijem2016 Društva Srbije za odnose s javnošću i to u kategoriji komunikacijski projekti u neprofitnom sektoru. :):):)

Pobednik u ovoj kategoriji je agencija New Moment za kampanju “Dugme za život” koja je za ovaj svoj predlog dobila i Bronzanog lava na Kanskom festivalu. Teško bi bilo izboriti se s kanskim lavom pa je zato sam ulazak u finale za nas bio skoro ravan pobedi.

Zašto? Zato što je to bio način da se kampanja koja je posvećena poboljšanju sistemskog odgovora države na nasilje prema ženama postane vidljivija u uticajnoj javnosti i, bićemo iskreni i nekromni, zato što je žiri prepoznao rad jedne male agencije i dao joj šansu. 🙂

U nastavku ćemo vam, u kratkim crtama, pokazati koja smo dostignuća ove kampanje istakli i zašto je to za žiri bilo vredno posebne pažnje.

Kad smo započeli saradnju, pre tri godine, AŽC je imao imidž ozbiljne feminističke organizacije, ugledne u međunarodnim krugovima, pomalo stroge i “izbirljive” u komunikaciji sa medijima. Nama se činilo da ima prostora za promene u komunikaciji, da treba menjati stare obrasce i prilagoditi se novom dobu. Srećom, i AŽC je mislio isto 🙂

Kad smo videli poruke koje je AŽC osmislila a kolege iz hrvatske agencije ZOO vizuelno uobiličile – (čak i nama) se  malo zavrtelo glavi. AŽC je spremila “šok kampanju” a mi smo morali da je “zavtimo” i predvidimo odakle sve preti opasnost..

AZC NASTAVAK KAMPANJE OGLAS 1-2 SRBIJA_priprema (2)-page-001

Snažne i provokativne poruke su osvanule na bilbordima, u štampanim medijima, zavrtele se na televizijama i radio stanicama. Znali smo da ne mogu da prođu bez odjeka, pa i odijuma. Krenulo je – uobičajeno

AŽC kolaž sa naš sajt

Sve dok narodni poslanik i voditelj jutarnjeg programa na KCN TV, Vladimir Đukanović Đuka nije izvređao aktivistkinje AŽC uživo i obrušio se na kampanju kao antidržavnu i antisrpsku.

“Ja molim te kretene koji su pokrenuli tu akciju da sa tim prestanu jer ovo društvo apsolutno poštuje nežniji pol ni ovde su ljudi džentlmeni”

Kreteni” nisu prekinuli kampanju nego su joj dodali gas…

kolaž djuka naš sajt

Tradicionalno nerazumevanje između AŽC i tabloida (zbog neprofesionalnog izveštavanja o nasilju) ovog puta je – izostalo. Uspeli smo da početni negativni publicitet pretvorimo u pozitivni i iskoristimo moć tabloida u svoju korist – da kampanju učinimo vidljivijom i pošaljemo poruke do šire javnosti

I dalje su nam bile potrebne nove uticajne javnosti…

Našli smo je u uredništvu i čitaocima lifestyle magazina “Gloria”. Pokucali smo na vrata urednice: hoćete li da objavljujete ozbiljne intervjue sa relevantnim sagovornicima na temu nasilja, mi ćemo vas spojiti sa ljudima i pomoći novinarima.

Rekla je – da.

Dva meseca, iz broja u broj, “Gloria” objavljuje intervjue sa pravnicima, psiholozima, lekarima, advokatima, bavi se fenomenom ženskog nasilja na najozbiljniji način ikada.

Serija tekstova u “Gloriji” je potpuno novi kanal komuniciranja za AŽC koji je pomogao da poruke stignu do mnogo šire publike. Po našoj proceni, koja se oslanja na analizu čitanosti štampe, tokom dva meseca smo, kroz “Gloriju”, došli bar do dva miliona čitateljki/laca koji, do sada, nisu mogli da se informišu o ovim temama na stranicama lifestyle magazina o “životu poznatih”.

gloria

Bonus u priči je to što je “Gloria” pokazala da se u tzv “lakom štivu” može na kvalitetan način pisati o nasilju prema ženama. Vođeno je računa o svim pravilima izveštavanja o ovoj osetljivoj temi. Iskreno smo zahvalni ekipi “Glorije” na tome.

Šta je još, po nama, bila inovacija u ovoj kampanji?

“Iskoristili” smo moć tabloida u svoju korist, animirali smo muškarce urednike nedeljnika, ušli u magazine i nedeljnike koji se bave pretežno politikom, pisali o nasilju sa stanovišta politike, komunicirali sa uticajnim muškarcima koji mogu da utiču na promenu …

Verujemo da smo, zajedno sa AŽC, napravile neke male korake u drugačijem poimanju ove važne teme iako znamo da je potrebno još mnogo rada da se može govoriti o stvarnim pomacima.

Zato i “krčkamo” novi zajednički projekat sa AŽC čija će glavna ciljna grupa biti – novinari i urednici u Srbiji.

[fbshare type=”button” float=”left”][fblike showfaces=”false” width=”90″ verb=”like” font=”arial” float=”left”] [twitter float=”none”]

IZVEŠTAVANJE O NASILJU: mediji o T.J. iz Subotice

Dan nakon što je ministar policije Nebojša Stefanović na konferenciji za štampu uživo saopštio da je maloletna T.J. iz Subotice (ovako je trebalo svuda da piše) ubijena, pa još ulazio u detalje svirepog ubistva – stojim na kiosku, kupujem štampu.
Pola minuta mi treba da pogledom preletim naslovne strane i još deset sekundi da odustanem od namere da kupim sve novine.
Uzimam Danas i Politiku, naslovne kažu da su redakcije ostale staložene. Osećam nelagodu u stomaku i želju da se pomerim. Prodavačica vidi i pokazuje mi da je na naslovnu Informera stavila tacnu za vraćanje kusura. „Ne mogu da izdržim ceo dan“, kaže kao da se opravdava. Medijski je pismenija, izgleda, od mnogih koje znam.
Urednici naslovnih strana tabloida tog su se dana (što će se nastaviti i narednih i evo i danas traje) raspomamili. Stravični naslovi, detaljni opisi mučenja, fotografije, imena rođaka i prijatelja, naricanje očajnih roditelja.
nasilje u medijima
„Moramo da prodamo novine“, mnogo puta sam čula to opravdanje. „Naterao me urednik“, o toj rečenici da i ne govorim. „Imaju ovi iz drugih novina, kako da mi nemamo“.
Ne razumem. Jesu li to razlozi zbog kojih pristaješ da terorišeš roditelja koji je izgubio dete, a javnost truješ detaljima ubistva? Da bi prodao više novina, da bi dobio pohvalu vlasnika ili urednika, bio bolji od konkurencije u takvoj stvari?
Strast sa kojom su se novinari tabloida bacili na zloupotrebu smrti maloletnog deteta i zločina koji je, s pravom, traumatizovao celo društvo je obrnuto srazmerna strasti s kojom prate druga dnevna dešavanja u društvu. Prolaze im pored nosa tajni državni ugovori, nepotizam, očigledne laži, ignorisanje institucija, kriminal – ali su za ovakve teme uvek orni. Evo već pet dana serviraju detalje iz izjave učinioca (odakle im to?), razapinju njegovu porodicu, opsedaju dom roditelja a nas – ionako isprepadane i pogođene tragedijom – drže u stanju histerije, besa i očaja.
Pa, neće biti da je to uloga medija. Možda je to uloga „prodavaca novina“ ali uloga medija i novinara to nije.
Čitala sam Kodeks novinara Srbije ponovo ovih dana i uverila se da sadrži dobra usmerenja za novinare i da precizno definiše pravila izveštavanja u ovakvim situacijama. Taj dokument mnogi novinari nisu nikad videli, sudeći po ovome što mi čitamo. Mogao je ministar informisanja, štosa radi, da ukoriči par primeraka i pošalje na adrese desetak istaknutih urednika. Jasna bi im bila poruka.
Evo, na primer, šta bi korisno saznali:
„Prilikom izveštavanja o počinjenom nasilju, novinar mora da vodi računa o potrebi javnosti za informacijom, odnosno interesu i osećanjima žrtava i neposredno pogođenih osoba. Zabranjeno je da se, radi senzacionalizma ili „atraktivnosti“ sadržaja, objavljuju infiormacije koje nisu neophodne za razumevanje događaja a pritom mogu da dovedu do uznemirenosti kako žrtava i njihovih bližnjih, tako i šire javnost“
Ne samo Kodeks, mediji su čak prekršili i taze Zakon o javnom informisanju koji, po prvi put, štiti pravo žrtve i kaže sledeće: „Prikazom ili opisom scene nasilja u mediju ili medijskom sadržaju ne sme se povrediti dostojanstvo žrtve nasilja.“ Ako neko hoće da reaguje na ovo kršenje zakona, zaista može to da uradi. Javni tužilac, porodica žrtava, bilo ko.
Šta bi odgovorni mediji mogli da urade (neki su i uradili) povodom ovog slučaja? Da nas, recimo, podsete na to da nasilnici (u slučajevima porodičnog nasilja ili nasilja nad ženama) u praksi dobijaju uslovne kazne ili kazne zatvora od 3 do 6 meseci, da proganjanje nije krivično delo kod nas (a imali smo žene žrtve progonitelja), da istraže šta su lokalni saveti za bezbednost uradili da poboljšaju bezbednost svojih sugrađana, da zavire u svaku varošicu i provere stepen nasilja u njoj, povedu polemiku o promeni kaznene politike…
Profesionalna udruženja novinara reagovala su saopštenjima i osudama. Najavljene su i prijave Savetu za štampu. To su legitimni načini sketanja pažnje i treba ih uporno koristiti, bez obzira na efekat. I to je jedan od načina da se podigne nivo profesionalne kulture u novinarskom esnafu pa da jednog dana neko stvarno teško može da nađe posao u drugim redakcijama ako se zna da u prethodnim nije štitio ugled svoje profesije.
A i mi, čitaoci, imamo solidno oružje kojim možemo da utičemo na kvalitet izveštavanja. Mi stojimo na kiosku i biramo šta ćemo prvo, da kupimo a posle toga i čitamo. O moći oglašivača, sagovornikai ostalih koji, takođe, učestvuju u kreiranju jednih novina – da i ne govorim.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas, 14. avgusta 2014. godine

Kampanja „Potpisujem“ za borbu protiv nasilja nad ženama

S obzirom na to da su u našoj kancelariji žene u većini i da smo sve vrlo glasne u „borbi protiv nasilja nad ženama“ oduševljeno smo prihvatile predlog Autonomnog ženskog centra (AŽC) da im pomognemo u realizaciji kampanje „Potpisujem“. Ove neverovatno hrabre žene se već 20 godina bave problemom porodičnog nasilja. Druženje s njima nas je podsetilo koliko je težak, ozbiljan i osetljiv njihov posao i zato nam je posebno drago što smo deo ovako korisne i važne društvene kampanje.

Krenimo redom. Kampanja „Potpisujem“ je početkom novembra počela u šest zemalja regiona, a njen cilj je ratifikacija i puna primena Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju nasilja nad ženama, tzv. Istanbulska konvencija. Naš prvi zadatak bio je da upoznamo novinare sa ovom pričom, pa smo organizovali radni doručak u hotelu „Moskva“.
Radni doručak za novinare

Dnevna štampa, ženski magazini, nedeljnici, novinske agencije i internet portali bili su vrlo zainteresovani za ono što su Tanja Ignjatović iz AŽC-a i Vanja Macanović, advokatica imale da kažu. Pokazalo se da redakcije više vole kad se novinarke (a ne novinari) bave temom nasilja nad ženama jer je radni doručak gotovo pa bio u potpunosti “ženski” događaj (čast izuzecima među kolegama).

Novinarke su bile zainteresovane ne samo za primere iz prakse i „crnu statisku“, već i za to šta to novo nudi Istanbulska konvencija Saveta Evrope i na koji način će se menjati zakonodavstvo Srbije nakon ratifikacije ovog dokumenta. Kako je sam naziv kampanje proaktivan i kako poziva na akciju, u hotelsku salu smo postavili plakat kampanje “Potpisujem” i pozvali novinarke da svojim potpisom podrže kampanju. Naravo da su se rado odazvale i sve redom potpisale plakat…

Mnoštvo informacija koje su novinarke dobile tog dana rezultiralo je raznovrsnim objavama: mediji su na različite načine obradili ovu temu – svako je neki drugačiji aspekt priče stavio u prvi plan.

Drugi važan događaj kampanje je bila međunarodna konferencija koja je 10. novembra održavana u Narodnoj Skupštini. Gost Autonomnog ženskog centra ovom prilikom bio je Žoze Mendeš Bota, specijalni izvestilac Saveta Evrope o nasilju nad ženama, koji je vrlo srčano govorio o važnosti dokumenta koji daje najveći spektar instrumenata za zaštitu žena do sada. Pored njega, konferenciji su prisustvovale zastupnice i poslanice iz parlamenata svih zemalja učesnica (od Austrije do Albanije) pa je ovaj događaj bio prilika da se javno čuje kako se svaka od ovih zemalja bori protiv nasilja nad ženama.

Odziv novinara na ovaj događaj bio je odličan jer su mediji imali priliku da prvi put razgovaraju sa speciijalnim izvestiocem Saveta Evrope za ove teme ali i da dobiju kompletnu sliku regiona. Televizijske vesti su, među udarne vesti tog dana, uvrstile i izveštaje sa ove konferencije.

Poslanice iz srpskog parlameta i iz regiona su, kao i prethodno novinari, dali svoju podršku kampanji tako što su simbolično potpisali plakat, pa su se ove slike brzo „zavrtele“ internet portalima. Prva faza kampanje je okončana, mi nastavljamo dalje.