Kako je Ivan Ivanović učinio više za toleranciju prema LGBT od svih ostalih?
Možda bi sve bilo drugačije – možda bi parade i bilo – da je emisija Ivana Ivanovića u kojoj je ugostio LGBT aktiviste (Bobana Stojanovića, Gorana Miletića i Bojanu Ivković) emitovana koju nedelju ranije, a ne kad je sve već bilo gotovo.
Te večeri, kad je emitovana emisija o kojoj je reč, većinska Srbija je mogla da „odahne“ jer je već znala da je patrijarh zamolio a premijer presudio da parade biti neće.
Možda je baš zato, kad su se strasti već slegle, kad je kraj nedelje doneo prirodni pad tenzije a petak veče malo otškrinuo vidike, bilo lakše pričati drugačije sa Bobanom, Goranom i Bojanom, slušati njihove životne priče, gledati ih kao ljude u problemu a ne neke nedostupne aktiviste.
Prvi put je javnost u Srbiji imala priliku da ove ljude, čija lica je gledala iz večeri u veče u udarnim terminima, u nekim studijima, sa nekim sagovornicima, u nekim glasnim raspravama koje oni niti razumeju niti ih se dotiču – mogla da zaista „čuje“ šta to oni govore, kako žive, zašto im je parada važna…
Prvi put je neko sa njima javno razgovarao tako da ih publika, konačno, razume. Zašto?
Ne zato što je Ivan Ivanović pametniji, obrazovaniji ili je bolje nabiflao podakte o položaju LGBT populacije.
Ne, nego zato što je sa njima razgovarao kao „jedan od nas“, kao tipičan predstavnik te većinske Srbije koja se utronjala od šarene parade homoseksualaca u drečavim majicama.
Homofob, kakv je već, a koji to i nije prikrivao u svojim javnim istupima, uspeo je da napravi ono što se u novinarstvu nekad zvalo „topla, ljudska priča“ u kojoj su glavni junaci ovi prokazani ljudi koje ni komšije ne mirišu baš najbolje a kamoli šire društvo. I da kroz tu, nezasluženo obezvređenu novinarsku formu, probije led između te većine i one manjine, da ih, bar na kratko, približi.
Paradoksalno ali tako je – osvedočeni homofob Ivan Ivanović – što, u izvesnoj meri nije krio ni u ovoj emisiji (ali bilo bi suviše fake da je tamo sedeo uprepodobljen i zvučao kao NGO aktivista) – je ovom emisijom više doprineo rastu tolerancije prema gay populaciji nego svi aktivisti i organizacije zajedno!
Zato i konstatacija sa početka teksta – ko zna šta bi bilo da je priča išla naopako – da se u kampanju za održavanje šetnje krenulo od Ivanovića i njegove ekipe?
No, dobro, neka gay ekipa skupi benefite koje je realno ostvarila nakon ove emisije i nešto pametno učini s njima u narednom periodu, do nove parade.
Nama ostaje još jedno zanimljivo pitanje: mogu li se emisije ovakvog tipa, sa brojem gledalaca koji je, zaista, respektabilan za ovo tržište pa i sa pripadajućim uticajem – iskoristiti i za druge važne a osetljive društvene teme koje su nam, kao društvu, važne?
Možda se neki homofob malo oladio kad je video da i njegov miljenik Ivanović može komotno da priča sa „gejevima“ a da mu ne izraste rep ili da ne oćelavi… Odlično.
A šta bi bilo ako bi se Ivan Ivanović, na svoj način, pozabavio i nekom drugom, isto tako osetljivom društvenom temom, možda nasiljem nad ženama i decom? Ili vršnjačkim nasiljem u školama? Ili nekom drugom…
Ovo društvo ima pregršt tema koje ga cepaju i razdvajaju, oko kog ne može da zauzme stav, koje ne može da „svari“, nađe odgovor na sva pitanja koja ona pokreće.
Ispostavilo se da više sluha za osetljive teme pokaže jedan, pa hajde, ne baš uzoran lik sa čudne javne estradno novinarske scene u Srbiji, nego većina onih „ozbiljnih“.
Obično se žalimo kako je ovo propalo društvo stvorilo javne karikature, očajne uzore, loše novinare i voditelj(k)e koje, eto, c,c,c,c, imaju emisije koje su strašno gledane i pogubno deluju na celo društvo.
Pa ok, možda smo došli do „kraja“ tog čudnog kruga, možda sada možemo da iskoristimo te sa velikim uticajem da „prodaju“ masi neku drugu vrednost?
Pitanje za razmatranje je: da li će Srbija pre poverovati Ivanu Ivanoviću da ne treba tući žene i da je to baš „pe.e..ki“ ili nekom sociologu koji je radio istraživanje na tu temu pa nas zasuo podacima koje smo odmah zaboravili?
Vredi razmisliti.
