Miličić: Bez obzira na profesiju važno je da pametno koristite PR alate

BEOGRAD – Bez obzira na to da li ste aktivni u politici, biznisu, neprofitnom sektoru, umetnosti, važno je da pametno koristite PR alate. Da biste javnosti nametnuli „svoju“ temu – od toga za koga ćemo da glasamo, na čije koncerte da idemo, u koje sastojke u kremama za kožu da se „kunemo“ – morate poznavati i pametno koristiti tehnike odnosa s javnošću, kaže za CAPITAL Suzana Miličić, konsultantkinja za odnose s javnošću iz Beograda, osnivačica i direktorka agencije Kontakta PR&Media Consulting.

Jedna je od četiri dobitnice PRO PR Award nagrade za 2023. godinu, koje su u Beogradu polovinom marta dodeljene dobitnicima iz raznih delova sveta.

„Obradovala me je ova nagrada zato što dolazi od ljudi iz struke koji su svakodnevno u istim ili sličnim okolnostima kao i ja. A dopalo mi se i društvo koleginica koje su ove godine u Srbiji dobile PRO PR nagradu. Jer i reputacija nas dobitnika utiče na reputaciju i uticaj nagrade“, kaže Miličić.

CAPITAL: Da li biste danas nekom ko je na početku karijere preporučili da se bavi ovom profesijom?

MILIČIĆ: Imala sam tu privilegiju u životu da radim uvek ono što volim, nikad nisam išla na posao jedva čekajući petak i nikad nisam mrzela ponedeljak. Prvo je to bilo novinarstvo, tokom turbulentnih devedesetih, onda odnosi s javnošću, evo već skoro pune dve decenije. Uvek bi mi savet nekom mladom bio, molim te, radi ono što voliš. A ako je to neko ko prati i razume dešavanja u društvu, i u svetu, kome je praćenje vesti prirodna stvar, a ne obaveza, sam će već doći u naše vode.

CAPITAL: Da li su to, ujedno, i osobine koje treba da ima neko ko se bavi odnosima s javnošću?

MILIČIĆ: Između ostalih, da. Praćenje vesti, dešavanja, trendova je važno zato što vam daje širu sliku o društvu i vi možete bolje da razumete gde se u tu sliku uklapaju priče vaših klijenata. Desetak i više godina sam, sa koleginicama iz svoje agencije, pomagala Autonomnom ženskom centru, koji je jedna od najstarijih organizacija u regionu za podršku ženama žrtvama porodičnog nasilja, u komunikaciji s javnošću. Naravno da sam, zbog toga, pratila sve što se tiče zakonskih rešenja, stavove političara o ovm pitanju, kako mediji tretiraju ženu žrtvu nasilja, pratila kako rade i komuniciraju organizacije u regionu ili Evropi.

CAPITAL: Nasilje prema ženama jeste tema koja je više prisutna u javnosti nego ikada ranije, da li takve kampanje doprinose smanjenju nasilja?

MILIČIĆ: Sigurno je da je dobro što se o tome više govori, pritisak javnosti i organizacija koje se time bave je doveo do toga i da se uvedu zakonska rešenja koja propisuju neke bolje mere za zaštitu žena. Ima novih organizacija, mlade žene su se u Srbiji, a i u regionu organizovale, ima protesta, ima medija i novinarki koje se posebno bave tom temom. Viša je svest o postojanju nasilja, taj zadatak smo ispunili. Ali, nisam sigurna da smo smanjili učestalost niti da smo u potpunosti razvili mehanizme zaštite žene koja prijavi nasilje. I dalje ostaje problem kako mediji izveštavaju o nasilju prema ženama, kako iznose detalje iz privatnih života, kako dehumanizuju žrtvu, kako objavljuju tekstove pune predrasuda.

CAPITAL: Često radite na kampanjama nevladinih organizacija čije su teme nasilje, vladavina prava, položaj osoba sa invaliditetom, rodna ravnopravnost, siromaštvo, borba za bolju zdravstvenu uslugu. Da li je javnost zainteresovana za ove teme?

MILIČIĆ: Jeste, to su životne teme i, možda nismo svi zainteresovani stalno za njih, ali kad se nađemo u situaciji da nam je neko pravo uskraćeno onda nam to postaje važna tema. Problem je što mediji vrlo često nisu zainteresovani da studiozno i kontinuirano to prate iako su to, po definiciji, teme od javnog interesa. A mediji su tu bitan kanal komunikacije, oni ipak oblikuju javno mnjenje i dalje, bez obzira na važnost društvenih mreža. I ovde važi to pravilo da morate da nađete dobre priče za medije, da iskopate neke zanimljive podatke, obradite ih, uporedite, sami uradite neku vrstu predistraživačkog rada da biste novinarima dali kvalitetan materijal i zainteresovali ih. Jedna od tema koju smo uspešno plasirali u poslednje vreme i dobili pažnju svih velikih medija je problem organizacije Hitne pomoći u Srbiji, koja nije dobro ustrojena i ne stiže podjednako u sve delove zemlje. A sada trenutno učestvujemo u kampanji koja je dobila i pažnju u regionu – „Da njeno ponovo bude njeno“ – kojom se prikupljaju sredstva za Fond za urgentnu podršku ženama u situaciji nasilja.

CAPITAL: Da li je izazovnije raditi PR za ovakve teme od javnog interesa ili za biznis zajednicu?

MILIČIĆ: Obe oblasti imaju svoje izazove. Kad pričate o nasilju, siromaštvu, ekonomskim ili političkim pravima, ekologiji, vi treba da pokrenete neku promenu ponašanja, neku akciju. Kad radite na PR-u nekog biznisa, nužno ste vezani za uspeh tog biznisa, reputacija utiče na rezultate poslovanja, na razvoj kompanije, na zaposlene. Meni se dopada to što imam mogućnost da budem i u jednom i u drugom svetu, zato što me to podstiče na promišljanje, ne dozvoljava mi da delujem šablonski.

CAPITAL: Šta je za vas najteže u radu sa klijentima?

MILIČIĆ: Da prođemo kroz fazu zadobijanja poverenja. Kad prođemo tu fazu, onda je sve mnogo bolje i produktivnije. Kad klijent razume i prihvata strategiju koju predlažem, i naravno, kad uoči da ima rezultate od toga, radimo efikasnije i bolje.

CAPITAL: Pratite li medijsku scenu u regionu?

MILIČIĆ: Kako da ne, mali je ovo prostor, izmešani smo i sve što se dešava u jednoj ima odjeka i u okolnim zemljama. I drugo, ne manje bitno, u mnogim industrijama mi smo jedno tržište, od politike do Prije, delimo mnogo toga. Glasamo, slušamo, gledamo, čitamo, kupujemo slično, ma koliko neki među nama tvrdili drugačije. I ne samo to, imamo slične političke drame,  korupcijske skandale, javne ljubavne afere koje svi zajedno pratimo. Ima li većeg dokaza da nas povezuju sličnosti a ne razlike?

CAPITAL: Bojana Ninković