Tag Archive for: odnosi s javnošću

Političarima su uvek krivi novinari, svima ostalima PR-ovi

/in

„Spinovanje je PR delovanje prema medijima čiji su ciljevi preusmeravanje pažnje sa važnih problema na nevažne“, „Između 60 i 70 odsto sadržaja medija u regionu čist je rezultat rada agencija za odnose s javnošću“, „Novinari su obrazovaniji od PR-ovaca ali mediji ipak doživljavaju teror PR-a“, „Mediji su poštanski sandučići u koje svako ubacuje šta hoće“…
Ovo su neke od tvrdnji profesora Veselina Kljajića sa Fakulteta političkih nauka koje je, ako je verovati medijima koje je očinski branio, izneo na debati „Spinovanje protiv odgovornog novinarstva“. Mediji – gle, čuda – nisu naveli na koja se istraživanja pozvao profesor Kljajić a bilo bi nam svima korisno da zavirimo u njih. Postoje, rekli su nam kasnije analitičari, istraživanja od pre tridesetak godina koja pokazuju da je zaista skoro 70 odsto sadržaja u medijima proizvod agencija za odnose s javnošću. Sada je taj procenat, možda, i veći, ne zna se.
No, i mimo istraživanja, hajde da vidimo šta je sve, u najmanju ruku, sporno u ovim tvrdnjama.
Prvo, nije svako „PR delovanje“ prema medijima spin, tj manipulacija i laž. To najbolje zna veliki broj ozbiljnih ljudi koji u ime institucija u kojima rade, državnih organa, organizacija, kompanija, agencija za odnose s javnošću korektno, oprezno i kvalitetno komunicira s medijima, šaljući im važne informacije koje oni dalje koriste. To, takođe, znaju i mnogi novinari koji itekako umeju da cene i prepoznaju kad PR dobro radi svoj posao. Umeju, naravno, da prepoznaju i one koji ovaj posao rade loše, ofrlje, neodgovorno. Kao što umemo i mi da prepoznamo novinare koji tako isto rade svoj posao – neodgovorno. Spinovanje je teška disciplina, zahteva strateško uticanje na aktuelnu priču u javnosti sa više uticajnih tačaka, sumnjam da se baš svako može uspešno baviti spinom a postalo je moderno to tvrditi.
Drugo, nije naročito hrabro a ni korektno odgovornost za ovako ozbiljno narušen ugled medija svaliti na – PR! U vreme kad novine više liče na jutarnje izveštaje policijskih kolegijuma, kad neki mediji služe više za propagandni rat nego za informisanje, kad je među novinarima zavladala autocenzura, o čemu svedoče neki od najuglednijih od njih uperiti prstom na „PR-ove“ je – pa, bezveze, eto. Kampanje – kako političari vole da kažu „orkestrirane“ – koje vode neki mediji mogu da budu kontrolisane samo iz nekog visoko pozicioniranog kabineta na vlasti, a ne iz nekog PR odeljenja (iako ne želim ni da umanjujem uticaj PR-a). Klasični PR alati ne prave takve kampanje, svako ko je u praksi će to potvrditi.
Dalje, konstatacija da su „mediji postali poštanski sandučići u koje svako ubacuje šta hoće i da doživljavaju teror PR-a“ je nefer prema medijima, mogla bih da kažem.
Ko novinare sprečava da se suprotstave tom „teroru“, ako on postoji? Ko ih onemogućava da kažu ne – onima koji ih opsedaju svojim pričama? Ko ih sprečava da idu korak dalje od saopštenja koje dobiju iz nekog PR odeljenja, sami provere, uporede činjenice, dobiju novi podatak?
Poznajem mnogo (još uvek) ozbiljnih novinara pred kojima čak imam pomalo i tremu, ne želim da napravim niti jednu grešku u komunikaciji, ne želim da bilo šta o čemu govorim dožive kao pritisak. Poznajem mnogo i onih neozbiljnih kojima možete da pričate šta god hoćete, koji će izvrnuti sve činjenice i uvek reći „nisam ja, to je moj urednik“ kao da to menja stvari, i kao da je praviti novine isto što i praviti hleb. Pa, nije. Potrebni su pekari nekog drugačijeg kova za pravljenje novina.
Sloboda medija se ne osvaja jednom zauvek, nego iznova, svakoga dana. Svako predano udubljivanje u podatke koje su sakupili, svaka dodatna provera informacija, svaka sumnja, svako ne intervenciji – je novi korak ka slobodi i ličnom integritetu novinara. Neće biti da ih neko ko se bavi odnosima s javnošću drži za rukav i sprečava da to i rade.
Baš kao što političari imaju običaj da, kad nešto zabrljaju, okrive novinare, tako se i ovde polako odomaćuje logika da se, ako nešto nije ok u medijima, za to okrive „PR-ovi“, „marketinški magovi“, „centri moći“, „spin doktori“. Ma dajte, molim vas. Da ne verujem da je spinovanje komplikovana disciplina, još bih rekla da je baš to što se svaljuje krivica na „zle PR-ove“ – zapravo spin – tj izvrtanje priče na drugu stranu kako bi se izbegla debata o tome kakvo je stvarno stanje u medijima i ko je kriv zbog toga.
Uostalom, na istoj debati jedan od urednika tabloida Kurir rekao je – opet, ako je verovati medijima – da ovaj list podržava spinovanje ako „redakcija ima isti interes kao onaj koji spinuje“. I da Kurir koristi „nadgradnju stvarnosti“ i krši novinarsku etiku, ako je to uslov da se spasi nečiji život.
Hm. Da se vratimo u klupe svi još malo?

Tekst je pisan za portal Marketing mreža

 

PR trendovi za 2013 – tvituj, tipkaj, piši, crtaj…

/in

Jasno nam je da živimo u zemlji u kojoj je nemoguće bilo šta predviđati, ok.

Jasno nam je i da se bavimo poslom koji ne uživa baš sjajnu reputaciju (o, ironije) i da se vrlo često svodi na sporadične akcije, bez plana i jasnog cilja. Ipak, dozvolili smo sebi mali višak entuzijazma pa smo, zajedno sa nekoliko kolega, pokušali da procenimo da li možemo govoriti o PR trendovima koji će vladati svetom komunikacija u ovoj godini.

Najpre, da vidimo šta kažu američki PR praktičari:

  1.  Kraljevstvo društvenih mreža. Svakako će jačati aktivnosti na polju društvenih medija i komuniciranje će se još više seliti u virtuelnu sferu. Facebook standardno, sve jači upliv Twittera, Instagram i LinkedIn – sigurno će i kod nas rasti. Ameri čak predviđaju da će, u B2B komunikaciji posebno, LinkedIn postati novi Facebook. Veruju i da će ova platforma biti novi važan izvor za novinare jer će prateći povezanost pojedinaca iz sfere biznisa proveravati više svoje izvore i dublje istraživati priče.
  2. I politika i rat na društvenim mrežama. Društveni mediji će postati neminovni alat svih političara jer građani, na svim meridijanima, traže sve više i bliskije kontakte sa donosiocima odluka. Amerikanci podsećaju i na to da su i ratni sukobi prošle godine našli mesto na Twitteru jer su i Hamas i Izraelske odbrambene snage koristile ovu mrežu za komunikaciju sa međunarodnim zvaničnicima tokom sukoba. Nekad je fora bila rat uživo na CNN-u, danas je on na Twitteru. Pa vi recite da se trendovi ne menjaju.
  3. PR se seli u svet mobilnih telefona. Naučili smo da pretočimo svoju poruku u 140 karaktera na Twitteru sad moramo da nađemo način da, u pravo vreme, pravu poruku, pošaljemo odabranim ljudima i to na njihov telefon – primarni izvor informisanja ubuduće. PR kroz mobilnu telefoniju je, za američke PR-ovce bar, ozbiljan kanal za novinare kojima je mobilni prvi na listi izvora informisanja.
  4. Slika govori hiljadu reči. Naučimo da pravimo infografike umesto da pišemo nepregledne dokumente. Povežimo sliku, brojeve i reči i na taj način pošaljimo poruku javnosti koja je pod konstantnim information overdose.
  5. Porast ugleda novinara sa dobrom reputacijom. Napolju su se malo zasitili građanskog novinarstva i ideje da se svako ko je na netu (a svi su) može smatrati izvorom informisanja. Ponovo će tražiti ozbiljne i odgovorne novinare koji imaju strpljenja da istraže i sluha da otkriju pravu priču. A za to nije dovoljno samo biti on line aktivan.

A šta možemo očekivati u Srbiji?

„Veliki rast Twittera i drugih web servisa jer su jeftini a ljudima daju mogućnost da budu deo web zajednice i da se njihov stav čuje“, kaže Tanja Tatomirović.

„Na Facebooku trenutno ima oko pola miliona naloga osoba starijih od 45 godina iz Srbije. Da li taj podatak govori dovoljno o potencijalu društvenih mreža?“, pita Miloje Sekulić (Homepage).

„Značajnije će porasti korišćenje društvenih medija od strane vlade i političkih zvaničnika i više će se koristiti slika umesto reči, tj. infografik umesto teksta“, ističe Jasmina Krstić Latinović (ProPR).

„Smatram da je naš “trend” nestručno lobiranje, akcijašenje, uglavnom, bez argumenata, ili uz one slabo uverljive. Uglavnom su političke prirode“, stroga je Snežana Luković.“

OK, dakle, društvene mreže su nam sigurno polje delovanja ove godine, oko toga smo svi postigli konsenzus. Čak i sa Amerima. Većina se slaže i sa najavom novog buma političara na mreži s tim što smo svi pomalo u frci od njihovog nastupa. Ako nas zadese vanredni izbori, teško nama, Facebooka i Twittera će se svi setiti.

„I web zajednica sve intenzivnije traži od političara da budu prisutni na mreži i odgovaraju na pitanja“, kaže Tanja Tatomirović ali podseća na to da su mnogi bili aktivni samo za vreme kampanje pred izbore a da ih sada nema. Snežana Luković kaže da su političari već shvatili moć društvenih medija, ali za sada ne vidi profesionalno vođenje naloga. „Ne verujem da će do kraja godine Vlada otvoriti naloge“, kaže ona.

Zanimljivije će biti pratiti ponašanje političara na društvenim mrežama ako izbora ne bude, jer ako ih bude, znamo šta će biti. Ovako, uljuljkani u sigurnost vlasti, mogu da zaborave na ovu formu komunikacije mada je primetno da se, polako, otvaraju nalozi ministarstava na Twitteru i Facebooku. Valja se setiti da smo nedavno pisali o tome kako sjajno na društvenim mrežama komunicira Vlada Hrvatske i da je njihova ekipa nedavno neke ljude iz Vlade obučavala tome kako da koriste društvene mreže.

Hoćemo li se seliti na LinkedIn ili ostajemo verni Facebooku i sve više Twitteru?

„Ta platforma se sve više zloupotrebljava, postaje oglasni prostor“, pomalo je ogorčena Snežana Luković. Sličnog mišljenja je i Tanja koja veruje da je ova mreža „preozbiljna za ciljnu grupu koja koristi internet kod nas.“ Osim toga, kaže ona, LinkedIn nema toliko mogućnosti a i zahteva – „lepo ponašanje“. „Pa, ako vam je klijent proizvođač Nutelle ili čipsa nemate šta da radite na LinkedInu ali ako ste konsultantska kuća koja treba da iskomunicira da su im potrebni stručni saradnici za neki projekat, onda je LinkedIn za vas“, jasan je Miloje Sekulić koji, ipak, skreće pažnju na to da, čak i ovde, raste značaj i uticaj ove platforme.

Šta ćemo sa mobilnim telefonima kao kanalom komunikacije? Jesmo li „zreli“ za to, kao tržište koje ima skoro 800 000 smart telefona?

Da – kažu svi, sem Tanje koja veruje da ovaj način komuniciranja neće kod nas zaživeti, da su PR ili advertajzing putem SMS poruka kod nas nepopularni i da se doživljavaju kao spamovanje. „PR kroz mobilnu telefoniju je zauzeo važno mesto, primaran je kanal za mlađu populaciju koja je stalno u pokretu“, kaže Snežana a Miloje podseća na cifru od 800 000 pametnih telefona i pita se kako je moguće da, i pored toga, ovde nije napravljena nijedna hvale vredna aplikacija za mobilne. „To je ogroman prostor za delovanje“, predviđa on.

Da, kvalitet aplikacija za mobilni jeste tema koja je sporna ali je i pitanje potrebe ili ukusa. Mi smo bili u prilici da se uverimo da su neke aplikacije i korisne i relativno popularne – uzmimo npr. Osmatrač, aplikaciju za monitoring kriznih tački u saobraćaju. Zanimljiva sudbina bi mogla sačekati i skoro postavljenu aplikaciju Kontrolor koja omogućava da se, prilikom svake kupovine, vidi koliko novca je otišlo državi. (Dobro, dobro, nećete da znate koliko novca ste dali državi kad sipate benzin, dobićete infarkt. Ali nije loše da se toga setite kad vidite kako se ti novci troše)

Infografici – prilično popularna forma komuniciranja kod nas u poslednje vreme. I klijenti postaju svesni da im je lakše, brže, i jednostavnije da prođu kroz infografik i vide rezultate nego da se prave da su pročitali čaršafe vaših izveštaja. Nevolja sa dosadašnjim infograficima ovde je ista kao i sa tekstovima: ni infografik se ne može napraviti bez dobrih podataka kao ni tekst. Kad pogledate neke dobre primere infografika iz sveta shvatite da sadrže vrlo mnogo podataka i da je na njima rađeno dugo i detaljno. Ipak, kolege predviđaju da ćemo i mi u narednom periodu učiti da spajamo slike, brojeve i tekst i da ćemo poruke slati i kroz infografike.

„Infografik je neuporedivo efikasniji način informisanja  od smarajućeg čaršav teksta. I sve je primenjiviji ali kod nas malo njih želi da troši vreme na to da se nauči da pravi infografik“, misli Snežana Luković.

„Lepo „nacrtani“ brojevi ne mogu da budu upotrebljivi za ozbiljnije stvari a infografika služi da bi se laicima nacrtale činjenice. Dakle, da, koristićemo ga za široke narodne mase kao i za klijente ali ne i za neke ozbiljne stručne analize“, predivđa Tanja.

„Da, i slika i tekst, tamo gde ima potrebe i gde se to može smisleno koristiti. Registar nacionalnog internet domena je lepo iskoristio mogućnosti infografika da objasni prednosti korišćenja rs. domena za proizvode i usluge namenjene ovom tržištu http://bit.ly/UMfu6O“, daje primer Miloje.

Dakle, budno motrite na društvene mreže, to će nam biti glavni prostor za rad ubuduće. Čvrsto se držite tradicionalnih medija (ipak), proveravajte šta se dešava na terenu mobilnih telefona (to je ogromna potencijalna armija prenosilaca poruka)…

I opet ponavljamo, znamo da živimo u zemlji u kojoj je teško prognozirati vreme za sutra a kamoli poslovne trendove. Ipak, vredi katkad biti entuzijasta i pokušati.

Upravo to su sa nama bili i Tanja Tatomirović, Miloje Sekulić, Snežana Luković i Jasmina Krstić Latinović, zato im hvala na tome.

Blogeri i PR – Isplati se biti iskren

/in

Verovatno jedan od “najpipavijih“ terena u online PR-u je odnos između blogera i pripadnika naše struke.

Da li blogeri mogu i treba da “promovišu” aktivnosti naših  klijenata, da li oni tako gube deo svog kredibiliteta i koliko daleko su spremni da odu? Ili, uostalom, koliko daleko treba da odu i ko tu granicu postavlja?

Blog je nesumnjivo odličan alat koji treba koristiti, ali, kao i u svemu, postavlja se pitanje prave mere: za klijenta, ali i za blogera.

„Ukoliko nečiji zahtev meni zatvara prostor za ličnu crtu po kojoj sam prepoznatljiv, onda se samo zahvalim i preporučim da probaju sa drugim blogerima“, objašnjava nam Vladimir Stanković, poznatiji kao Deda Bor, koji ima jedan od najčitanijih blogova u Srbiji. Doduše, on je jedan od retkih blogera koji su svoju internet stranicu uspeli da, na neki način, komercijalizuju, tj. klijenti su je prepoznali kao dobar kanal komuniciranja sa svojom ciljnom grupom i, što je bitno, bili spremni da deo marketinškog budžeta izdvoje za pojavljivanje na njoj.

Kao gost na Blogomaniji, nedavno održanom skupu posvećenom blogu kao alatu komuniciranja, Deda Bor je ponosno istakao da se “dobro prodao” i da želi i drugim blogerima “da se tako dobro prodaju”. Ipak, i za tu prodaju postoje granice – kaže da nikad ne bi prihvatio ponudu zbog koje bi bio loš primer za mlade.

“Na blogu imam PR tekstove, ali imam desetak puta više onih koji nisu prošli moju selekciju. Neki moji prijatelji redovno objavljuju veliki broj takvih tekstova i njih sam jednostavno prestao da pratim jer više na njihovim blogovima ne vidim ličnu notu i njihova razmišljanja.” objašnjava Deda Bor.

Blogeri su, tako, vrlo brzo naučili pouku sa kojom iskusni urednici i novinari odavno žive: kada izgubite kredibiltet, gubite i čitaoce. Upravo zbog toga i mi koji se bavimo odnosima s javnošću treba da budemo obazrivi i precizni u kontaktu sa blogerima – treba da znamo kakva je njihova publika, da li se priča koju promovišemo uklapa u sadržaj i teme bloga i na koji način će čitaoci reagovati na taj sadržaj.

Dakle, jasno je da je blog alat kojim se, kako su to isticali na Blogomaniji – “kreira stvarnost”.

I blog “pati” od istih boljki kao i novinski tekstovi kad je reč o formi promocije. Ne volimo da vidimo da je neki tekst sponzorisan a, opet, nije korektno, (a nije ni u skladu sa Zakonom o oglašavanju J) da ne znamo da je reč o plaćenom tekstu.

Na ovu temu smo razgovarali sa Nikolom Jovanović,  koji je u online svetu poznatiji kao Pećko Pivo.

“Najbitnije od svega je da sponzorisani tekstovi budu jasno naznačeni. Ništa me ne nervira tako kao pokušaj skrivene reklame kroz blog post” – kaže on.

Nikolu klijenti često pitaju da li bi želeo da testira njihove tehničke uređaje. Veruju, očito, njegovom sudu i bitno im je šta će on da kaže za njihov novi proizvod. Kakav je balans između pozitivnih i negativnih kritika i koliko daleko sme da ode kada ističe npr. mane mobilnog telefona?

“Trudim se da na uređaju koji testiram istaknem ono za šta je koristan, uz primedbe na ono za šta nije. Bolje je ljudima reći nešto iskreno, nego ih slagati jer će probati, videti da ne valja i izgubiti veru ne samo u tog blogera, već u ceo brend uređaja. Jednostavno – ne isplati se biti neiskren. “

Pećko Pivo zaključuje da na blogu koji je već počeo da živi i svoj “komercijalni život”, mora da postoji balans između plaćenih i neplaćenih tekstova. Niko neće čitati one blogere čiji su svi postovi plaćeni, zar ne?

I vraćamo se opet na početak priče i na kredibilitet. Ovi ljudi itekako paze da ga ne izgube, a na nama je da pazmo zajedno sa njima – umerenost i kvalitetna priča su jedino rešenje J

 

 

Naša kampanja u publikaciji „Primeri dobre prakse odnosa s javnošću“

/in

Kampanja PR agencije Kontakta i Instituta za održive zajednice „Promocija građanskog aktivizma u Srbiji“ uvrštena u je u publikaciju „Primeri dobre prakse odnosa s javnošću 2012“ koju, drugu godinu zaredom, izdaju Fakultet organizacionih nauka (Beograd) i Fakultet tehničkih nauka (Novi Sad) uz podršku Društva Srbije za odnose s javnošću.  Publikacija se objavljuje jednom godišnje i sadrži primere uspešnih komunikacionih projekata i kampanja iz Srbije i regiona.

Kampanja kojom smo konkurisali za „ulazak“ u ovu publikaciju – „Promocija građanskog aktivizma u Srbiji“ – rađena je za klijenta Institut za održive zajednice (ISC), američku neprofitnu organizaciju koja, preko USAID Srbija, u našoj zemlji duže od jedne decenije realizuje program „Inicijativa javnog zagovaranja građanskog društva u Srbiji“. ISC je, do sada, podržao realizaciju 364 projekta koje je organizovalo 263 organizacije i značajno doprineo promociji civilnog društva u Srbiji i osposobljavanju organizacija za osmišljavanje i realizaciju građanskih akcija. Kampanja koju je PR agencija Kontakta, u saradnji sa komunikacionim timom ISC, realizovala odnosi se na period januar – juni 2012. godine i predstavlja miks upotrebe različitih kanala komunikacije: od tradicionalnih medija, preko organizacije događaja do novih medija i intenzivnog on line PR-a.

Tokom ovog šestomesečnog perioda građanske akcije koje je ISC podržao dobile su značajan publicitet u tradicionalnim medijima zahvaljujući pravovremenoj i kvalitetnoj komunikaciji sa novinarima i urednicima. O 20 kampanja kojima je pružena medijska podrška, kao i o aktivnostimam ISC, u navedenom periodu je objavljeno više od 450 tekstova u tradicionalnim medijima. Kako je svaka kampanja imala i svoje stranice i profile na društvenim mrežama, objedinjeni podaci pokazuju da je, u ovom periodu, građanske kampanje pratilo oko 7000 pratilaca na Twitteru i oko 23 000 na Facebook-u (na različitim stranicama, prim.aut). Posebno se izdvaja događaj „Građani čekaju predsednika“, svojevrsni izborni štab građana, organizovan povodom drugog kruga predsedničkih izbora, koji je omogućio da građani, na jednom mestu, uz debate i razmenu mišljenja, komentarišu rezultate izbora.

Kampanja „Promocija građanskog aktivizma“ je proglašena za primer dobre PR prakse u kategoriji javni i neprofitni sektor. Detaljnije informacije o ovoj kampanji, načinu na koji je postavljena, o izboru kanala komunikacije, definisanju strategije i taktike, kao i o rezultatima, objavićemo u našoj rubrici Primeri dobre prakse, kada publikacija bude objavljena.

 

Weekend Media Festival Rovinj – oldtajmeri vs. digital generacija

/in

Neko je rekao da je Weekend Media Festival u Rovinju, u stvari, „poslednji vikend na moru“ i možda je to najtačnija definicija ovog okupljanja ljudi iz medijske industrije.

Rovinj je previše lep, udoban i cozy da biste se baš ozbiljno posvetili predavanjima i radionicama a festival se već pozicionirao kao pomalo mondenski skup (inače svuda u regiji siromašnih novinara, ali dobro) sa kog se ne šalju neke gromoglasne, dramatične poruke javnosti. To je mesto za tzv. minglovanje, započinjanje ili okončavanje dogovora, produbljivanje kontakata ili sticanje novih, laki pregled stanja kod suseda, ali bez mnogo opterećivanja, zaliven dobrom istarskom malvazijom. Ili nečim drugim.

I to je ok.

Treba da znamo šta se „dešava preko plota“ kako je i bio naslov jednog panela na festivalu. Šta se, dakle, moglo čuti u Rovinju, van kafića, taverni i gostiona (to nije za blog J), nego na glavnoj sceni? Podelićemo nekoliko utisaka sa vama, probrati nekoliko, za nas, zanimljivih sadržaja…

Prvi dan je, praktično, „otvorio“ Nenad Čanak, lider Lige socijaldemokrata Vojvodine, predavanjem „Provokacija kao komunikacija“. Ima li bolje teme za njega? Nema. Napravio je kratak pregled svojih političkih akcija koje su (a skoro sve su) sadržale žestoku provokaciju. Objasnio je da je odavno skapirao da je to jedini način da drži pažnju javnosti van Vojvodine i da svoje akcije koristi da pošalje ozbiljnu političku poruku. Ako je tačno da je tri miliona ljudi gledalo njegov nastup kod Ivana Ivanovića kada je čitao stihove iz knjige Vuka Karadžića „Crven ban“ onda je pola Srbije skapiralo da je licemerno zgražavati se nad psovanjem (kad je mogao VSK, možemo i mi) a ne zgražavati se nad parolama „Nož, žica, Srebrenica…“ i sličnim.

Majstor provokacije i majstor komunikacije zglajzao je istog dana kad se vratio iz Rovinja vratio u Srbiju – potukao se pred kafanom u Novom Sadu i uleteo u zamršeno (ne baš sjajno) krizno komuniciranje iz kog je izašao sa ostavkom na mesto poslanika. Žestoko.Da ga citiramo, možda bude korisno i za sadašnju zavrzlamu u kojoj se našao: „Priča o politici je priča o percepciji i mudrom izboru neprijatelja. Sve što mogu da radim je da provociram. I ja to radim.“

Zvezda prvog dana, i to u kuloarima, bila je druga osoba. Na javnom intervjuu, tzv. Hard Talk razgovoru, prvog dana gost je bio Emil Tedeschi, vlasnik Atlantic Grupe, ovde poznate kao kompanije koja je kupila Grand Kafu i Soko Štark. Zli jezici (a zamislite koliko ih je tamo bilo) prepričavaju da je, nakon njegove, manje više, korektne priče, pitanje iz publike postavila devojka (još ne znamo da li novinarka ili menadžerka neke bosanske agencije) i pitala ga: Kako vam uspjeva da budete tako savršeni?

Pa, stvarno, blam!

Nelagodu je nekako prikrio, kažu, i brzo okončao dalje propitivanje. Ne zna se da li je cura sama smislila ovo „provokativno“ pitanje, da li je kreativni tim neke agencije danima sedeo i smišljao ga, zna se samo da je ta vest prostrujala Rovinjom u roku od pola sata i došla do svih par stotina učesnika, ma u kako zabitom kafiću da su se nalazili.

Bilo je zanimljivo čuti nešto i o stanju na medijsko/marketinško/kulturnoj sceni u regiji. Evo par zanimljivih podataka o susedima, o nama znate dovoljno:

  •  TV Pink je u Makedoniju „došao glasno a tiho otišao“. Ovde je Playboy izdržao samo 10 brojeva. I umro
  •  „Televizijata se prodava“, ovako je glasio oglas za prodaju lokalne televizije koja je u vlasništvu, opet lokalnog, biznismena
  •  U Hrvatskoj su prva četiri najgledanija filma Žikina dinastija 1 i 2, Tesna koža 1 i 2. Onda ide Betmen
  •  U Sloveniji je rejting državnog dnevnika (ako je politički korektno tako nazvati taj format na javnom servisu) – 3 %

Idemo dalje.

Zvezde (sudeći po broju gledalaca, bar) WMF su bili oldtajmeri, definitivno: Goran Milić, danas glavni urednik Al Jazeera u regiji i Aleksandar Tijanić, šef RTS. Paralelni intervju koji je vodio Ivan Stanković (Communis, Beograd) bio je lako, zabavno, ponekad dirljivo, ponekad žestoko, putovanje kroz medijske staze dve države i one bivše, zajedničke. Dakako, jedno je slušati šta govore (jer to je teorija) drugo je, manje više, pratiti šta i kako rade u praksi. To se ne poklapa baš uvek ali za to je trebalo da imaju publiku koja je 30 ili čak i 35+ ,tj publiku koja ih se seća iz raznih perioda. Posebno ovog „našeg“.

Ali, evo za vas par, po nama, vrednih citata:

  •  TV novinarstvo je novinarstvo nižeg reda u odnosu na pisano (Tijanić)
  • Levo Šojić, desno Sulejman, nema odbrane društva od toga (Tijanić, ali je zaboravio da napomene da onog levo on reprizira i tako učestvuje u tabloidizaciji društva, o kom je, u suštini, ispravno govorio)
  • Tabloidi „dolaze“ na već ranije iskvareno društvo (Milić)

 I inače je primetno da su WMF, nekako, više obeležile zvezde ili „zvezde“ iz Srbije nego domaće. Sem Čanka, Tijanića, Stankovića, Roberta Čobana gost je bio i Srđan Dragojević koji je učestvovao na panelu na temu: Može li hrvatski film biti gledan i profitabilan? Trebalo je da gostuje i Brankica Stanković (Insajder) i to na panelu „Gde se događa novinarstvo?“ ali, nažalost, nije došla.

Slušali smo i gledali i „dvoboj“ Print vs. Internet u kom je boje printa branio kralj (žute) štampe iz Srbije Robert Čoban a boje neta hrvatski IT pionir Matija Babić, pokretač brojnih portala, danas prvi čovek Index.hr.

Teško je odrediti pobednika u ovom dvoboju ali, iako će svi odmah pomisliti da je smrt štampe izvesna stvar, sudeći po onome što govore podaci Roberta Čobana (a njemu treba verovati, on odavno ne nastupa kao zaneseni novinar već kao ozbiljan industrijalac) print ima svoju publiku i svoju ekonomsku rentabilnost. Ne zvuči besmisleno kad on kaže da žene (uglavnom ciljna grupa njegovih magazina) nisu promenile svoje navike i da se o modi, ishrani, zdravlju informišu iz štampe.

Evo par zanimljivih citata i dilema:

  • Preživeće onaj print koji je inovativan, kvalitetan i neprecenjen (Čoban)
  • Da li su autori najveći problem on line medija – najozbiljnija runda ovog dvoboja nije dobila pravi odgovor, a zanimljivo bi bilo napraviti neko istraživanje. Naoko, problem portala zaista jesu relevantni autori
  • Nijedna ozbiljna velika medijska priča u poslednje vreme nije krenula iz printa, nego sa weba, i biće i dalje tako (Babić)
  • Istraživačko novinarstvo je u Srbiji ovih dana samo seljenje policijskih dosijea u novine (Čoban, bravo, da dodamo)

Festival je posetio i Radomir Čačić, prvi potpredsednik Vlade Hrvatske i učestvovao na panelu o budućnosti regije i, uz dva vica i prozivke konkurenata, kao svaki pravi showman iz politike, ispalio i neke ozbiljne podatke: „Prvi put, ne biste vjerovali, znamo točan broj zaposlenih u državnoj upravi. On iznosi 250 000“.

Kad izuzmemo sve ove zvezde i parazvezde srpsko–hrvatskog medijsko političkog prostora, ostaju neki ozbiljni ljudi, predani svom radu čije smo ideje mogli čuti na festivalu.

Gabriel Dance, urednik interaktivnih sadržaja u Guardianu, govorio je, što na panelu, što u medijima, o interaktivnoj priči, novoj novinarskoj formi koja živi na netu. Interaktivna redakcija Guardiana ima troje ljudi: urednika, novinara i dizajnera. Oni na jednoj temi rade oko tri nedelje, kontaktiraju sve izvore, koriste alate i metode klasičnog istraživačkog novinarstva ali svoju priču posle ne objavljuju u tradicionalnoj formi već kao grafiku koja omogućava posetiocima da klikom dođu do sažetih sadržaja. Kad čitalac klikne na određeno polje, dobija informacije koje ga zanimaju. Guardianova interaktivna redakcija pravi i video igrice koje tretiraju važne društvene teme. Da bi pokazali i dokazali kako je štetno voziti automobil i razgovarati na mobilni telefon ili slati poruke, napravili su video igricu na svom portalu u kojoj je čitalac mogao da „vozi“ jednom rukom a drugom rukom „šalje poruke“. Svi, baš svi koji su se igrali, promašili su skretanje, zaboravili da se prestroje, nisu bili dovoljno koncentrisani.

Zanimljiva je bila i priča o tome kako je Istra postala „društvena“ regija, odnosno prezentacija o promotivnoj strategiji Istre kao turističkog brenda na društvenim mrežama. Fun stranica Istre Visit Istria ima više od 37 000 fanova ali će se tek krenuti u akcije na društvenim mrežama. Oko 60 odsto korisnika na Facebooku deli svoje planove o putovanjima sa prijateljima, preko 50 odsto ljudi je priznalo da planira putovanja na osnovu onoga šta njihovi prijatelji pokažu na Facebooku, a čak 70 odsto njih updejtuje statuse na ovoj mreži dok su na odmoru.

I nije ovo sve, bilo je tu još različitog sadržaja, moglo se, makar u pauzama ispijanja istarske malvazije, čuti štošta zanimljivo.

Pomenimo još i to da se ovaj festival održava u prostorijama Tvornice duhana Rovinj. Paradoksalno je ali tako je: u prostorijama duvanske kompanije kojoj je, kao takvoj, najstrože zabranjeno reklamiranje – tri dana sve vrvi od novinara, urednika i ljudi iz marketinga i PR-a. Šta ćeš više?

[fbshare type=”button”]