Novinarstvo pre interneta

(bajka za nove klince – s prevodom)

Pre mnogo, mnogo… čak 30 godina, iza sedam gora i šest sati od mora, u jednom poznatom gradu u Šumadiji, prvi put sam ušao u redakciju jedne radio-stanice.

Bio sam još osnovac, imao ružan rukopis, nisam se brijao, a i čuvenu knjigu „Braća Karamazovi“ (retro ruska literatura) pročitao sam na preskok. Verovao sam da ću u toj redakciji upoznati „male ljude“ koje je baba svako popodne terala u materinu (napušavala) ako bi najavili „promenljivo vreme uz moguće pljuskove“.

I, nadao sam se, da ću postati jedan od njih.

Roditelji (ćale i keva) pitali su se otkud mi ideja da budem novinar, a ne lekar, inženjer, meteorolog.

A, u stvari je Rista, lokalni kicoš (tada najveći stručnjak za Foursquare) presudio. Gde god bi ušao (kafana, policija, prodavnica, restoran, stadion, biblioteka, crkva) svi su ga poznavali i prilazili mu. Rukovao se i razgovarao redom, bio je rado viđen i poštovan (celebrity). Njegov posao na radiju bio je da oko 4 popodne uživo izdeklamuje gradske novosti. Među nekoliko muzičkih numera, Ristin bariton (čest ton muškog glasa) svakog radnog dana tečno je prepričavao njegove brojne susrete i uverljivo pravio hroniku grada.

Želeći takav glas, u drugom srednje sam počeo da pušim i pijem hladnu kiselu vodu.

Na Ristinom stolu u redakciji nalazila se ogromna pisaća mašina (prastara tastatura koja je omogućavala direktnu štampu na papiru), telefon s brojčanikom (krug s brojevima od 0 do 9, preteča komande „dial“), ogormna kristalna pepeljara i brdašce sa izdanjima dvonedeljnika „Duga“ (prastari magazin, danas postoji jedino u podrumu Narodne biblioteke Srbije).

Rista mi je bio „selektor“ tokom priprema za upis studija novinarstva na FPN-u (arheološke studije nastale davno pre „Megtrenda“ i „Singidunuma“) i najveći kritičar tekstova i priloga.

Na njegovu sreću, diplomirao sam dva meseca nakon što je deda Avram (jedan od guvernera NBS iz vremena Slobodana Miloševića) uveo novi dinar te je Rista imao čime da plati kartu i dođe u kafanu „Kovač“ gde smo moj uspeh zalili.

Nikada se nije ženio i nikada nije vezao kravatu. U svečanim prilikama, oblačio bi odelo s mirisom naftalina (starinska materija jakog mirisa, u obliku klikera kojom su naši preci terali insekte iz ormara) i u džep od revera ubacivao bi maramicu u boji košulje.

„Nikada nisam napisao tekst duži od jedne šlajfne“ (28 redova na A4 papiru otkucanih na pisaćoj mašini) govorio je Rista u retkim prilikama kada je davao poslovne savete. Jednom, kad sam ljut i povređen zbog toga što mi je urednik promenio naslov teksta, besneo pred Ristom i govorio „dižem ruke od svega“- on me je stegao za ruku i rekao:

„I sada, dok stojimo ovde – ti besan, a ja žedan, Zemlja se okreće oko svoje ose brzinom od 30 kilometara u sekundi. Znači, već ovog časa smo 30 kilometara daleko od novog naslova za tvoj tekst i vreme je da napišeš novi. Hajdemo sad da nešto popijemo“.

Početkom svakog oktobra, na dan kada je sudbina napisala Ristin poslednji naslov, s velikom setom mislim na njega, novinarstvo i pomeranje unapred.

Hvala ti, Risto.