Tag Archive for: mediji

Naša #blitz kampanja o izlečivosti raka debelog creva

/in

Mart je, tradicionalno, mesec posvećen borbi protiv raka pa brojne institucije, organizacije, ali i farmaceutske kompanije koriste ovaj mesec da skrenu pažnju javnosti na važnost redovnih kontrola i ranog oktrivanja simptoma.

Mi smo tokom ovogodišnje martovske akcije ostvarili saradnju sa Gastroenterološko endoskopskim udruženjem lekara (GAUS) i farmaceutskom kompanijom Goodwill Pharma, koji su na Paliću zajedno organizovali simpozijum posvećen značaju skrininga, tj. ranog otkrivanje simptoma kod raka debelog creva.

Mnogi drugi su tokom ovog perioda radili na sličnim temama i u ovakvim siutacijama postoji opasnost od „zasićenja“ novinara istim pričama. Zato je ovo bio inspirativan zadatak za nas, jer je trebalo pronaći nove teme za medije, novi ugao gledanja na ovu priču.

Za nas je iznenađujuća (a pokazalo se i za novinare) informacija bila da postoje forme raka debelog creva koje su, ako se otkriju u ranoj fazi, izlečive i do 100 posto! I pored ovih podataka Srbija je već duži niz godina u grupi zemalja Evrope sa srednje visokim stopama obolevanja i visokom stopom smrtnosti od ovog tumora. Inače, ova ozbiljna bolest, ako se dijagnostifikuje na vreme, ima visok stepen izlečivosti i moguće je pomeriti ove loše, gore pomenute podatke.

Novost koju smo otkrili, razgovarajući najviše sa docentom dr Ivanom Jovanovićem, predsednikom GAUS-a je da se sve češće pojavljuju i mladi ljudi kao pacijenti i da ne vredi više uvreženi stav da je to bolest starijih ljudi, posebno muškaraca. Ne, pojavljuje se i kod žena i treći je po učestalosti. Ovo su bili podaci koje smo ponudili novinarima i oni su, čak i pored toga što se u značajnoj meri pisalo o ovoj temi, bili zaintersovani da ove priče i objave.

Pokazalo se ponovo da je kvalitet informacije ono presudno što odlučuje koliko će ona zainteresovati medije. Važno je novinarima ponuditi nešto novo, pročeprkati neke nove detalje, okrenuti ugao gledanja – ne možemo, ne smemo imati „copy paste“ pristup medijima i očekivati njihovu pažnju.

Srbija je zemlja u kojoj su ovakve zdravstvene kampanje još uvek potrebne. Čak i kad se rade tzv. „blitz“ kampanje, jednokratne (poput ove naše) one imaju smisla i daju rezultate jer smo, kao društvo, još uvek nedovoljno zdravstveno prosvećeni.

U narednim godinama biće moguće, čak i poželjno, raditi neke neklasične, „out of the box“ kampanje kad je reč o podizanju svesti o zdravim navikama i redovnim lekarskim pregledima. Mora se ići napred. kampanja

 

 

 

 

Sa novinarima i beauty blogerkama o nezi vrlo osetljive kože

/in

Upotreba i značaj emolijensa, kako se «gen dugovečnosti« koristi u savremenoj kozmetici i koje su novine u nezi obolelih od psorijaze i nezi osetljive kože  – teme su o kojima je bilo reči na stručnom predavanju za dermatologe organizovanog prošle nedelje u Beogradu. Pre samog predavanja pozvali smo novinare i blogere/ke kako bismo ih upoznali sa ovim novinama i dve nove, klinički ispitane dermatokozmetičke linije – Ivatherm i Psorioderm – bazirane na prirodnim sastojcima, koja ne sadrži kortikosteroide i ostale materije koje mogu biti štetne.

doktor Zoran Golušin u sredini

Sagovornici zainteresovanim novinarima bili su dermatolozi dr Zoran Golušin, upravnik Klinike za kožne i venerične bolesti Kliničkog centra Vojvodina i prof. dr Miloš Nikolić, načelnik Odeljenja za pedijatrijsku dermatologiju Kliničkog centra Srbije. Takođe, pozvali smo predstavnike udruženja građana “Pacijenti Protiv Psorijaze 3P”kako bi imali priliku da ispričaju svoju dimenziju priče – sa kojim problemima se suočavaju, koji stereotipi ih prate i kakve su psihološke posledice.

_SCD8801

Nastojali smo da predstavnicima medija objasnimo zašto je važno da kozmetički preparati koje koriste oboleli sadrže vlažujuće supstance i lipide koji dodatno skupljaju vodu, kao i to zbog čega nano čestice zeolita ubrzavaju delovanje lekovitih svojstava. Ovo nisu teme koje su lako razumljivi pa smo ciljano zvali novinare i blogerke koji su se bavili sličnom temom ili koji su na neki drugi način uključeni u ovu tematiku.Image

U okviru emisije „Tako stoje stvari“ emitovan je prilog o psorijazi, bolesti od koje je obolelo preko 150 000 osoba iz Srbije. Prilog televizije Pink za emisiju Info klinika akcenat je stavio na novine u dermatokozmetici i aktivnim sastojcima Ivatherm kozmetike. U Vivi je objavljena priča o emolijensima i predstavljena je nova kozmetička linija Psorioderm.

O ovim temama moći ćete da čitate i u mnogim magazinima, blogovima i dnevnim novinama.

Ivaterm psorioderm

 

 

Predstavljena platforma Publika.rs – prijavite neprimeren medijski sadržaj!

/in

Zaječarska inicijativa je nedavno predstavila svoju novu internet platformu – Publika (www.publika.rs)  koja građanima omogućava da na jednostavniji način prijavljuju neprikladan sadržaj na radiju i televiziji Regulatornom telu za elektronske medije (REM). Publika.rs je zvanično puštena u rad 3. juna, a tim povodom je organizovana i konferencija za medije u Medija centru.  Kontakta je pomogla da se beogradski mediji i novinari upoznaju sa ovom novom, a korisnom platformom.

Na konferenciji su govorili Danko Nikolić, izvršni direktor “Zaječarske inicijative”, pokretača portala “Publika”, Maja Divac, novinarka i poznavalac medijske zakonske regulative  i Dragana Soćanin, predsednica udruženja “Roditelj”, organizacije koja je već slala prijave REM-u zbog neprikladnih sadržaja.

Ideja je da „Publika“ bude javna arhiva svih prijava koje su građani uputili REM – u ali i odgovora koje je ovo regulatorno telo pružilo. Do sada je REM odgovarao pojedinačno na prijave građana ili organizacija a sada će javnost imati uvida u to na šta se prijava odnosi i kakav je stav REM-a. Odnosno, kako Danko Nikolić, izvršni direktor „Zaječarske inicijative“, navodi, ova platforma je način pritiska na REM koji je dostupan svim građanima. Istovremeno  će  omogućiti građanima da predstavke pišu kroz jednostavniju formu i da u svakom trenutku prate status svog predmeta.

Da bi ideja ove platforme uspela važno je da se i građani upuste u borbu protiv neprimerenog i prostačkog sadržaja. Zbog toga vas pozivamo da se i sami uključite i prijavljujete medijske sadržaje na publika.rs!

Publika.rs za sajt Kontakta

 

 

IZVEŠTAVANJE O NASILJU: mediji o T.J. iz Subotice

/in

Dan nakon što je ministar policije Nebojša Stefanović na konferenciji za štampu uživo saopštio da je maloletna T.J. iz Subotice (ovako je trebalo svuda da piše) ubijena, pa još ulazio u detalje svirepog ubistva – stojim na kiosku, kupujem štampu.
Pola minuta mi treba da pogledom preletim naslovne strane i još deset sekundi da odustanem od namere da kupim sve novine.
Uzimam Danas i Politiku, naslovne kažu da su redakcije ostale staložene. Osećam nelagodu u stomaku i želju da se pomerim. Prodavačica vidi i pokazuje mi da je na naslovnu Informera stavila tacnu za vraćanje kusura. „Ne mogu da izdržim ceo dan“, kaže kao da se opravdava. Medijski je pismenija, izgleda, od mnogih koje znam.
Urednici naslovnih strana tabloida tog su se dana (što će se nastaviti i narednih i evo i danas traje) raspomamili. Stravični naslovi, detaljni opisi mučenja, fotografije, imena rođaka i prijatelja, naricanje očajnih roditelja.
nasilje u medijima
„Moramo da prodamo novine“, mnogo puta sam čula to opravdanje. „Naterao me urednik“, o toj rečenici da i ne govorim. „Imaju ovi iz drugih novina, kako da mi nemamo“.
Ne razumem. Jesu li to razlozi zbog kojih pristaješ da terorišeš roditelja koji je izgubio dete, a javnost truješ detaljima ubistva? Da bi prodao više novina, da bi dobio pohvalu vlasnika ili urednika, bio bolji od konkurencije u takvoj stvari?
Strast sa kojom su se novinari tabloida bacili na zloupotrebu smrti maloletnog deteta i zločina koji je, s pravom, traumatizovao celo društvo je obrnuto srazmerna strasti s kojom prate druga dnevna dešavanja u društvu. Prolaze im pored nosa tajni državni ugovori, nepotizam, očigledne laži, ignorisanje institucija, kriminal – ali su za ovakve teme uvek orni. Evo već pet dana serviraju detalje iz izjave učinioca (odakle im to?), razapinju njegovu porodicu, opsedaju dom roditelja a nas – ionako isprepadane i pogođene tragedijom – drže u stanju histerije, besa i očaja.
Pa, neće biti da je to uloga medija. Možda je to uloga „prodavaca novina“ ali uloga medija i novinara to nije.
Čitala sam Kodeks novinara Srbije ponovo ovih dana i uverila se da sadrži dobra usmerenja za novinare i da precizno definiše pravila izveštavanja u ovakvim situacijama. Taj dokument mnogi novinari nisu nikad videli, sudeći po ovome što mi čitamo. Mogao je ministar informisanja, štosa radi, da ukoriči par primeraka i pošalje na adrese desetak istaknutih urednika. Jasna bi im bila poruka.
Evo, na primer, šta bi korisno saznali:
„Prilikom izveštavanja o počinjenom nasilju, novinar mora da vodi računa o potrebi javnosti za informacijom, odnosno interesu i osećanjima žrtava i neposredno pogođenih osoba. Zabranjeno je da se, radi senzacionalizma ili „atraktivnosti“ sadržaja, objavljuju infiormacije koje nisu neophodne za razumevanje događaja a pritom mogu da dovedu do uznemirenosti kako žrtava i njihovih bližnjih, tako i šire javnost“
Ne samo Kodeks, mediji su čak prekršili i taze Zakon o javnom informisanju koji, po prvi put, štiti pravo žrtve i kaže sledeće: „Prikazom ili opisom scene nasilja u mediju ili medijskom sadržaju ne sme se povrediti dostojanstvo žrtve nasilja.“ Ako neko hoće da reaguje na ovo kršenje zakona, zaista može to da uradi. Javni tužilac, porodica žrtava, bilo ko.
Šta bi odgovorni mediji mogli da urade (neki su i uradili) povodom ovog slučaja? Da nas, recimo, podsete na to da nasilnici (u slučajevima porodičnog nasilja ili nasilja nad ženama) u praksi dobijaju uslovne kazne ili kazne zatvora od 3 do 6 meseci, da proganjanje nije krivično delo kod nas (a imali smo žene žrtve progonitelja), da istraže šta su lokalni saveti za bezbednost uradili da poboljšaju bezbednost svojih sugrađana, da zavire u svaku varošicu i provere stepen nasilja u njoj, povedu polemiku o promeni kaznene politike…
Profesionalna udruženja novinara reagovala su saopštenjima i osudama. Najavljene su i prijave Savetu za štampu. To su legitimni načini sketanja pažnje i treba ih uporno koristiti, bez obzira na efekat. I to je jedan od načina da se podigne nivo profesionalne kulture u novinarskom esnafu pa da jednog dana neko stvarno teško može da nađe posao u drugim redakcijama ako se zna da u prethodnim nije štitio ugled svoje profesije.
A i mi, čitaoci, imamo solidno oružje kojim možemo da utičemo na kvalitet izveštavanja. Mi stojimo na kiosku i biramo šta ćemo prvo, da kupimo a posle toga i čitamo. O moći oglašivača, sagovornikai ostalih koji, takođe, učestvuju u kreiranju jednih novina – da i ne govorim.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas, 14. avgusta 2014. godine

Političarima su uvek krivi novinari, svima ostalima PR-ovi

/in

„Spinovanje je PR delovanje prema medijima čiji su ciljevi preusmeravanje pažnje sa važnih problema na nevažne“, „Između 60 i 70 odsto sadržaja medija u regionu čist je rezultat rada agencija za odnose s javnošću“, „Novinari su obrazovaniji od PR-ovaca ali mediji ipak doživljavaju teror PR-a“, „Mediji su poštanski sandučići u koje svako ubacuje šta hoće“…
Ovo su neke od tvrdnji profesora Veselina Kljajića sa Fakulteta političkih nauka koje je, ako je verovati medijima koje je očinski branio, izneo na debati „Spinovanje protiv odgovornog novinarstva“. Mediji – gle, čuda – nisu naveli na koja se istraživanja pozvao profesor Kljajić a bilo bi nam svima korisno da zavirimo u njih. Postoje, rekli su nam kasnije analitičari, istraživanja od pre tridesetak godina koja pokazuju da je zaista skoro 70 odsto sadržaja u medijima proizvod agencija za odnose s javnošću. Sada je taj procenat, možda, i veći, ne zna se.
No, i mimo istraživanja, hajde da vidimo šta je sve, u najmanju ruku, sporno u ovim tvrdnjama.
Prvo, nije svako „PR delovanje“ prema medijima spin, tj manipulacija i laž. To najbolje zna veliki broj ozbiljnih ljudi koji u ime institucija u kojima rade, državnih organa, organizacija, kompanija, agencija za odnose s javnošću korektno, oprezno i kvalitetno komunicira s medijima, šaljući im važne informacije koje oni dalje koriste. To, takođe, znaju i mnogi novinari koji itekako umeju da cene i prepoznaju kad PR dobro radi svoj posao. Umeju, naravno, da prepoznaju i one koji ovaj posao rade loše, ofrlje, neodgovorno. Kao što umemo i mi da prepoznamo novinare koji tako isto rade svoj posao – neodgovorno. Spinovanje je teška disciplina, zahteva strateško uticanje na aktuelnu priču u javnosti sa više uticajnih tačaka, sumnjam da se baš svako može uspešno baviti spinom a postalo je moderno to tvrditi.
Drugo, nije naročito hrabro a ni korektno odgovornost za ovako ozbiljno narušen ugled medija svaliti na – PR! U vreme kad novine više liče na jutarnje izveštaje policijskih kolegijuma, kad neki mediji služe više za propagandni rat nego za informisanje, kad je među novinarima zavladala autocenzura, o čemu svedoče neki od najuglednijih od njih uperiti prstom na „PR-ove“ je – pa, bezveze, eto. Kampanje – kako političari vole da kažu „orkestrirane“ – koje vode neki mediji mogu da budu kontrolisane samo iz nekog visoko pozicioniranog kabineta na vlasti, a ne iz nekog PR odeljenja (iako ne želim ni da umanjujem uticaj PR-a). Klasični PR alati ne prave takve kampanje, svako ko je u praksi će to potvrditi.
Dalje, konstatacija da su „mediji postali poštanski sandučići u koje svako ubacuje šta hoće i da doživljavaju teror PR-a“ je nefer prema medijima, mogla bih da kažem.
Ko novinare sprečava da se suprotstave tom „teroru“, ako on postoji? Ko ih onemogućava da kažu ne – onima koji ih opsedaju svojim pričama? Ko ih sprečava da idu korak dalje od saopštenja koje dobiju iz nekog PR odeljenja, sami provere, uporede činjenice, dobiju novi podatak?
Poznajem mnogo (još uvek) ozbiljnih novinara pred kojima čak imam pomalo i tremu, ne želim da napravim niti jednu grešku u komunikaciji, ne želim da bilo šta o čemu govorim dožive kao pritisak. Poznajem mnogo i onih neozbiljnih kojima možete da pričate šta god hoćete, koji će izvrnuti sve činjenice i uvek reći „nisam ja, to je moj urednik“ kao da to menja stvari, i kao da je praviti novine isto što i praviti hleb. Pa, nije. Potrebni su pekari nekog drugačijeg kova za pravljenje novina.
Sloboda medija se ne osvaja jednom zauvek, nego iznova, svakoga dana. Svako predano udubljivanje u podatke koje su sakupili, svaka dodatna provera informacija, svaka sumnja, svako ne intervenciji – je novi korak ka slobodi i ličnom integritetu novinara. Neće biti da ih neko ko se bavi odnosima s javnošću drži za rukav i sprečava da to i rade.
Baš kao što političari imaju običaj da, kad nešto zabrljaju, okrive novinare, tako se i ovde polako odomaćuje logika da se, ako nešto nije ok u medijima, za to okrive „PR-ovi“, „marketinški magovi“, „centri moći“, „spin doktori“. Ma dajte, molim vas. Da ne verujem da je spinovanje komplikovana disciplina, još bih rekla da je baš to što se svaljuje krivica na „zle PR-ove“ – zapravo spin – tj izvrtanje priče na drugu stranu kako bi se izbegla debata o tome kakvo je stvarno stanje u medijima i ko je kriv zbog toga.
Uostalom, na istoj debati jedan od urednika tabloida Kurir rekao je – opet, ako je verovati medijima – da ovaj list podržava spinovanje ako „redakcija ima isti interes kao onaj koji spinuje“. I da Kurir koristi „nadgradnju stvarnosti“ i krši novinarsku etiku, ako je to uslov da se spasi nečiji život.
Hm. Da se vratimo u klupe svi još malo?

Tekst je pisan za portal Marketing mreža

 

Muzej nasilja iz Beograda zaintrigirao novinare regiona

/in

U Beogradu je sinoć otvorena prva postavka „Muzeja nasilja“, izložbeni koncept do sada neviđen ni u zemlji a ni u regionu. Javnosti je predstavljena zbirka rendgen snimaka, lekarskih izveštaja i drugih ličnih predmeta koji su dokaz pretrpljenog nasilja. Brojni građani, koji su bili žrtve nasilja, donirali su ovakve predmete organizatorima „Muzeja nasilja“ i na taj način javno pokazali da su pretrpeli nečije nasilje.

Originalan koncept zamislili su aktivisti organizacije Kultur Park iz Beograda a finansijski podržali američka nevladina organizacija Institut za održive zajednice i USAID Srbija.

A mediji?

Pokazali su da je Beograd, očigledno, spreman da prihvati novitete pa čak da je i pomalo željan svežeg, drugačijeg pristupa. Svi prestonični dnevnici posvetili su pažnju otvaranju ove izložbe, televizije pripremaju priloge i najavljuju gostovanja, zaintrigirali smo i regionalne medije pa se vest o izložbi pojavila i na Radio Sarajevu, Radio Študentu iz Ljubljane. Radio Slobodna Evropa i televizija Al Jazeera takođe su posvetili pažnju ideji Kultur Parka.

Izložba je postavljena u galeriji „Podroom“ u Kulturnom centru Beograda i traje do 22. Februara. Dok bude trajala postavka, biće organizovane posete srednjoškolaca izložbi, razgovori i debate o nasilju. Potom, plan je da se „Muzej nasilja“ seli po gradovima Srbije i regiona… Mi ćemo ih, naravno, pratiti i izveštavati o daljim akcijama.

[fbshare type=”button” float=”left”][fblike style=”button_count” showfaces=”false” width=”90″ verb=”like” font=”arial” float=”left”] [twitter style=”horizontal” float=”none”]

Mediji prepoznali značaj portala Kakav je doktor

/in

Da je postavljanje portala www.kakavjedoktor.org na kom građani mogu da ocenjuju rad lekara i komentarišu rad zdravstvenih ustanova, pun pogodak, bilo je jasno već na dan starta ovog sajta. Za nešto više od 24 sata na sajtu je zabeleženo više od 6000 poseta, a ocenjen je rad 1000 lekara. Udruženje građana „Srbija u pokretu“, koje je, uz podršku Instituta za održive zajednice i USAID-a pokrenulo ovaj sajt,  ima razloga da bude zadovoljno.

Osim odličnog ali i očekivanog interesovanja građana i mediji su pokazali da su zaista spremni da podrže antikorupcijske akcije koje dolaze iz civilnog društva. Jasno uvidevši da je u interesu javnosti da bude obaveštena o novom alatu koji im stoji na raspolaganju kad je reč o borbi protiv korupcije u zdravstvu, mediji u Srbiji su listom propratili početak rada ovog sajta. Sve dnevne novine i njihova on line izdanja, informativni portali, informativni programi nacionalnih televizija posvetili su pažnju ovoj vesti.

Naš PR tim će nastaviti da, zajedno sa ekipom „Srbije u pokretu“, radi na medijskoj promociji ovog projekta.

Novinarstvo pre interneta

/in

(bajka za nove klince – s prevodom)

Srdjan Staletović, www.staletovic.com

Srdjan Staletovic www.staletovic.comPre mnogo, mnogo… čak 30 godina, iza sedam gora i šest sati od mora, u jednom poznatom gradu u Šumadiji, prvi put sam ušao u redakciju jedne radio-stanice.

Bio sam još osnovac, imao ružan rukopis, nisam se brijao, a i čuvenu knjigu „Braća Karamazovi“ (retro ruska literatura) pročitao sam na preskok. Verovao sam da ću u toj redakciji upoznati „male ljude“ koje je baba svako popodne terala u materinu (napušavala) ako bi najavili „promenljivo vreme uz moguće pljuskove“.

I, nadao sam se, da ću postati jedan od njih.

Roditelji (ćale i keva) pitali su se otkud mi ideja da budem novinar, a ne lekar, inženjer, meteorolog.

A, u stvari je Rista, lokalni kicoš (tada najveći stručnjak za Foursquare) presudio. Gde god bi ušao (kafana, policija, prodavnica, restoran, stadion, biblioteka, crkva) svi su ga poznavali i prilazili mu. Rukovao se i razgovarao redom, bio je rado viđen i poštovan (celebrity). Njegov posao na radiju bio je da oko 4 popodne uživo izdeklamuje gradske novosti. Među nekoliko muzičkih numera, Ristin bariton (čest ton muškog glasa) svakog radnog dana tečno je prepričavao njegove brojne susrete i uverljivo pravio hroniku grada.

Želeći takav glas, u drugom srednje sam počeo da pušim i pijem hladnu kiselu vodu.

Na Ristinom stolu u redakciji nalazila se ogromna pisaća mašina (prastara tastatura koja je omogućavala direktnu štampu na papiru), telefon s brojčanikom (krug s brojevima od 0 do 9, preteča komande „dial“), ogormna kristalna pepeljara i brdašce sa izdanjima dvonedeljnika „Duga“ (prastari magazin, danas postoji jedino u podrumu Narodne biblioteke Srbije).

Rista mi je bio „selektor“ tokom priprema za upis studija novinarstva na FPN-u (arheološke studije nastale davno pre „Megtrenda“ i „Singidunuma“) i najveći kritičar tekstova i priloga.

Na njegovu sreću, diplomirao sam dva meseca nakon što je deda Avram (jedan od guvernera NBS iz vremena Slobodana Miloševića) uveo novi dinar te je Rista imao čime da plati kartu i dođe u kafanu „Kovač“ gde smo moj uspeh zalili.

Nikada se nije ženio i nikada nije vezao kravatu. U svečanim prilikama, oblačio bi odelo s mirisom naftalina (starinska materija jakog mirisa, u obliku klikera kojom su naši preci terali insekte iz ormara) i u džep od revera ubacivao bi maramicu u boji košulje.

„Nikada nisam napisao tekst duži od jedne šlajfne“ (28 redova na A4 papiru otkucanih na pisaćoj mašini) govorio je Rista u retkim prilikama kada je davao poslovne savete. Jednom, kad sam ljut i povređen zbog toga što mi je urednik promenio naslov teksta, besneo pred Ristom i govorio „dižem ruke od svega“- on me je stegao za ruku i rekao:

„I sada, dok stojimo ovde – ti besan, a ja žedan, Zemlja se okreće oko svoje ose brzinom od 30 kilometara u sekundi. Znači, već ovog časa smo 30 kilometara daleko od novog naslova za tvoj tekst i vreme je da napišeš novi. Hajdemo sad da nešto popijemo“.

Početkom svakog oktobra, na dan kada je sudbina napisala Ristin poslednji naslov, s velikom setom mislim na njega, novinarstvo i pomeranje unapred.

Hvala ti, Risto.

Weekend Media Festival Rovinj – oldtajmeri vs. digital generacija

/in

Neko je rekao da je Weekend Media Festival u Rovinju, u stvari, „poslednji vikend na moru“ i možda je to najtačnija definicija ovog okupljanja ljudi iz medijske industrije.

Rovinj je previše lep, udoban i cozy da biste se baš ozbiljno posvetili predavanjima i radionicama a festival se već pozicionirao kao pomalo mondenski skup (inače svuda u regiji siromašnih novinara, ali dobro) sa kog se ne šalju neke gromoglasne, dramatične poruke javnosti. To je mesto za tzv. minglovanje, započinjanje ili okončavanje dogovora, produbljivanje kontakata ili sticanje novih, laki pregled stanja kod suseda, ali bez mnogo opterećivanja, zaliven dobrom istarskom malvazijom. Ili nečim drugim.

I to je ok.

Treba da znamo šta se „dešava preko plota“ kako je i bio naslov jednog panela na festivalu. Šta se, dakle, moglo čuti u Rovinju, van kafića, taverni i gostiona (to nije za blog J), nego na glavnoj sceni? Podelićemo nekoliko utisaka sa vama, probrati nekoliko, za nas, zanimljivih sadržaja…

Prvi dan je, praktično, „otvorio“ Nenad Čanak, lider Lige socijaldemokrata Vojvodine, predavanjem „Provokacija kao komunikacija“. Ima li bolje teme za njega? Nema. Napravio je kratak pregled svojih političkih akcija koje su (a skoro sve su) sadržale žestoku provokaciju. Objasnio je da je odavno skapirao da je to jedini način da drži pažnju javnosti van Vojvodine i da svoje akcije koristi da pošalje ozbiljnu političku poruku. Ako je tačno da je tri miliona ljudi gledalo njegov nastup kod Ivana Ivanovića kada je čitao stihove iz knjige Vuka Karadžića „Crven ban“ onda je pola Srbije skapiralo da je licemerno zgražavati se nad psovanjem (kad je mogao VSK, možemo i mi) a ne zgražavati se nad parolama „Nož, žica, Srebrenica…“ i sličnim.

Majstor provokacije i majstor komunikacije zglajzao je istog dana kad se vratio iz Rovinja vratio u Srbiju – potukao se pred kafanom u Novom Sadu i uleteo u zamršeno (ne baš sjajno) krizno komuniciranje iz kog je izašao sa ostavkom na mesto poslanika. Žestoko.Da ga citiramo, možda bude korisno i za sadašnju zavrzlamu u kojoj se našao: „Priča o politici je priča o percepciji i mudrom izboru neprijatelja. Sve što mogu da radim je da provociram. I ja to radim.“

Zvezda prvog dana, i to u kuloarima, bila je druga osoba. Na javnom intervjuu, tzv. Hard Talk razgovoru, prvog dana gost je bio Emil Tedeschi, vlasnik Atlantic Grupe, ovde poznate kao kompanije koja je kupila Grand Kafu i Soko Štark. Zli jezici (a zamislite koliko ih je tamo bilo) prepričavaju da je, nakon njegove, manje više, korektne priče, pitanje iz publike postavila devojka (još ne znamo da li novinarka ili menadžerka neke bosanske agencije) i pitala ga: Kako vam uspjeva da budete tako savršeni?

Pa, stvarno, blam!

Nelagodu je nekako prikrio, kažu, i brzo okončao dalje propitivanje. Ne zna se da li je cura sama smislila ovo „provokativno“ pitanje, da li je kreativni tim neke agencije danima sedeo i smišljao ga, zna se samo da je ta vest prostrujala Rovinjom u roku od pola sata i došla do svih par stotina učesnika, ma u kako zabitom kafiću da su se nalazili.

Bilo je zanimljivo čuti nešto i o stanju na medijsko/marketinško/kulturnoj sceni u regiji. Evo par zanimljivih podataka o susedima, o nama znate dovoljno:

  •  TV Pink je u Makedoniju „došao glasno a tiho otišao“. Ovde je Playboy izdržao samo 10 brojeva. I umro
  •  „Televizijata se prodava“, ovako je glasio oglas za prodaju lokalne televizije koja je u vlasništvu, opet lokalnog, biznismena
  •  U Hrvatskoj su prva četiri najgledanija filma Žikina dinastija 1 i 2, Tesna koža 1 i 2. Onda ide Betmen
  •  U Sloveniji je rejting državnog dnevnika (ako je politički korektno tako nazvati taj format na javnom servisu) – 3 %

Idemo dalje.

Zvezde (sudeći po broju gledalaca, bar) WMF su bili oldtajmeri, definitivno: Goran Milić, danas glavni urednik Al Jazeera u regiji i Aleksandar Tijanić, šef RTS. Paralelni intervju koji je vodio Ivan Stanković (Communis, Beograd) bio je lako, zabavno, ponekad dirljivo, ponekad žestoko, putovanje kroz medijske staze dve države i one bivše, zajedničke. Dakako, jedno je slušati šta govore (jer to je teorija) drugo je, manje više, pratiti šta i kako rade u praksi. To se ne poklapa baš uvek ali za to je trebalo da imaju publiku koja je 30 ili čak i 35+ ,tj publiku koja ih se seća iz raznih perioda. Posebno ovog „našeg“.

Ali, evo za vas par, po nama, vrednih citata:

  •  TV novinarstvo je novinarstvo nižeg reda u odnosu na pisano (Tijanić)
  • Levo Šojić, desno Sulejman, nema odbrane društva od toga (Tijanić, ali je zaboravio da napomene da onog levo on reprizira i tako učestvuje u tabloidizaciji društva, o kom je, u suštini, ispravno govorio)
  • Tabloidi „dolaze“ na već ranije iskvareno društvo (Milić)

 I inače je primetno da su WMF, nekako, više obeležile zvezde ili „zvezde“ iz Srbije nego domaće. Sem Čanka, Tijanića, Stankovića, Roberta Čobana gost je bio i Srđan Dragojević koji je učestvovao na panelu na temu: Može li hrvatski film biti gledan i profitabilan? Trebalo je da gostuje i Brankica Stanković (Insajder) i to na panelu „Gde se događa novinarstvo?“ ali, nažalost, nije došla.

Slušali smo i gledali i „dvoboj“ Print vs. Internet u kom je boje printa branio kralj (žute) štampe iz Srbije Robert Čoban a boje neta hrvatski IT pionir Matija Babić, pokretač brojnih portala, danas prvi čovek Index.hr.

Teško je odrediti pobednika u ovom dvoboju ali, iako će svi odmah pomisliti da je smrt štampe izvesna stvar, sudeći po onome što govore podaci Roberta Čobana (a njemu treba verovati, on odavno ne nastupa kao zaneseni novinar već kao ozbiljan industrijalac) print ima svoju publiku i svoju ekonomsku rentabilnost. Ne zvuči besmisleno kad on kaže da žene (uglavnom ciljna grupa njegovih magazina) nisu promenile svoje navike i da se o modi, ishrani, zdravlju informišu iz štampe.

Evo par zanimljivih citata i dilema:

  • Preživeće onaj print koji je inovativan, kvalitetan i neprecenjen (Čoban)
  • Da li su autori najveći problem on line medija – najozbiljnija runda ovog dvoboja nije dobila pravi odgovor, a zanimljivo bi bilo napraviti neko istraživanje. Naoko, problem portala zaista jesu relevantni autori
  • Nijedna ozbiljna velika medijska priča u poslednje vreme nije krenula iz printa, nego sa weba, i biće i dalje tako (Babić)
  • Istraživačko novinarstvo je u Srbiji ovih dana samo seljenje policijskih dosijea u novine (Čoban, bravo, da dodamo)

Festival je posetio i Radomir Čačić, prvi potpredsednik Vlade Hrvatske i učestvovao na panelu o budućnosti regije i, uz dva vica i prozivke konkurenata, kao svaki pravi showman iz politike, ispalio i neke ozbiljne podatke: „Prvi put, ne biste vjerovali, znamo točan broj zaposlenih u državnoj upravi. On iznosi 250 000“.

Kad izuzmemo sve ove zvezde i parazvezde srpsko–hrvatskog medijsko političkog prostora, ostaju neki ozbiljni ljudi, predani svom radu čije smo ideje mogli čuti na festivalu.

Gabriel Dance, urednik interaktivnih sadržaja u Guardianu, govorio je, što na panelu, što u medijima, o interaktivnoj priči, novoj novinarskoj formi koja živi na netu. Interaktivna redakcija Guardiana ima troje ljudi: urednika, novinara i dizajnera. Oni na jednoj temi rade oko tri nedelje, kontaktiraju sve izvore, koriste alate i metode klasičnog istraživačkog novinarstva ali svoju priču posle ne objavljuju u tradicionalnoj formi već kao grafiku koja omogućava posetiocima da klikom dođu do sažetih sadržaja. Kad čitalac klikne na određeno polje, dobija informacije koje ga zanimaju. Guardianova interaktivna redakcija pravi i video igrice koje tretiraju važne društvene teme. Da bi pokazali i dokazali kako je štetno voziti automobil i razgovarati na mobilni telefon ili slati poruke, napravili su video igricu na svom portalu u kojoj je čitalac mogao da „vozi“ jednom rukom a drugom rukom „šalje poruke“. Svi, baš svi koji su se igrali, promašili su skretanje, zaboravili da se prestroje, nisu bili dovoljno koncentrisani.

Zanimljiva je bila i priča o tome kako je Istra postala „društvena“ regija, odnosno prezentacija o promotivnoj strategiji Istre kao turističkog brenda na društvenim mrežama. Fun stranica Istre Visit Istria ima više od 37 000 fanova ali će se tek krenuti u akcije na društvenim mrežama. Oko 60 odsto korisnika na Facebooku deli svoje planove o putovanjima sa prijateljima, preko 50 odsto ljudi je priznalo da planira putovanja na osnovu onoga šta njihovi prijatelji pokažu na Facebooku, a čak 70 odsto njih updejtuje statuse na ovoj mreži dok su na odmoru.

I nije ovo sve, bilo je tu još različitog sadržaja, moglo se, makar u pauzama ispijanja istarske malvazije, čuti štošta zanimljivo.

Pomenimo još i to da se ovaj festival održava u prostorijama Tvornice duhana Rovinj. Paradoksalno je ali tako je: u prostorijama duvanske kompanije kojoj je, kao takvoj, najstrože zabranjeno reklamiranje – tri dana sve vrvi od novinara, urednika i ljudi iz marketinga i PR-a. Šta ćeš više?

[fbshare type=”button”]