Verujemo da kontakt ne vredi bez takta

Analiza izveštavanja dnevne štampe o nasilju u porodici (februar, mart, april 2015)

May 20, 2015

Za 90 dana 53 naslovne o nasilju u porodici

Tokom februara, marta i aprila pratili smo izveštavanje dnevnih listova o porodičnom i partnerskom nasilju nad ženama. U ovom periodu  štampa se intenzivnije bavila ovom temom, između ostalog i zbog toga što su u javnost izneti primeri nasilja u partnerskim odnosima javnih ličnosti. Do kraja analiziranog perioda (kraj aprila) u Srbiji je u partnerskom nasilju ubijeno 15 žena. Danas je taj broj već – 21[1].

Prilikom istraživanja rukovodili smo se Vodičem za izveštavanje o nasilju nad ženama Autonomnog ženskog centra i Priručnikom za medijsko izveštavanje o nasilju u porodici i nasilju nad ženama.

Šta je analizirano?

Istraživanje je obuhvatilo dnevne listove Kurir, Blic, Politika, Danas, Informer, Dnevnik, Alo, 24 sata, Večernje novosti, Privredni pregled. Nastojali smo da utvrdimo koliko su tekstovi na ovu temu  zastupljeni, na koji način se izveštava o nasilju u porodici i partnerskim vezama i koji mediji najviše (ne) vode računa kada je izveštavanje o ovakvoj problematici u pitanju. Kriterijumi koje smo koristili su oni koje preporučuju gore pomenuti vodiči.

Prisutnost tekstova

U navedenim dnevnim novinama je tokom posmatranog perioda objavljeno 460 tekstova čija je tema nasilja u porodici (uključujući i 53 teksta koja su u formi kratke vesti). Reč je tekstovima koji ne tretiraju isključivo nasilja nad ženama, već i nad članovima šire i uže porodice. U ovim tekstovima, žene su prikazane kao žrtve nasilja u 353 teksta, ukućani u 17 a muškarci u 32 teksta.  Muškarac je, u analiziranim tekstovima, prikazan kao počinitelj nasilja 352 puta, i to čak 309 puta kao počinitelj nasilja nad ženom, dok je žena prikazana kao počinitelj nasilja nad muškarcem u dva teksta, a nad ženama u 43 teksta.

Samo sedmina svih objavljenih tekstova (61) se bavi fenomenom nasilja u partnerskim ili porodičnim vezama kroz šire novinarske forme (članak, komentar, intervju sa zvaničnicima), stavljajući akcenat na pojavu, a ne na pojedinačne slučajeve. Najveći broj tekstova ovog tipa objavljeno je u Politici (18). S druge strane, dnevne novine Alo, Kurir, Informer i 24 sata objavile su zajedno samo 6 ovakvih tekstova (broj tekstova po medijima naveden je u tabeli ispod.).

12345678

*Tekstovi koji se bave fenomenom nasilja u partnerskim ili porodičnim vezama kroz šire novinarske forme

Nasilje u porodici/nasilje nad ženama

Ključni segment ove analize su tekstovi u kojima su žene žrtve nasilja u porodici i partnerskim odnosima. Takvih tekstova, ako isključimo kratke vesti, je bilo 270 (podsećamo, ukupan broj objavljenih tekstova i nasilju u porodici je 460).

Skoro polovina ovih tekstova (128 ili 47 odsto) su tekstovi tzv. tabloidnog tipa.[2]

Na ovaj način je najviše pisano u Kuriru, Informeru i listu Alo, a nijedan tabloidni tekst nije zabeležen u dnevnim listovima Politika i Danas. Čak 15 odsto svih tekstova o ženama žrtvama nasilja objavljeno je u rubrikama V.I.P, Poznati, Showtime itd. Ovaj rezultat je, verovatno, posledica činjenice da su mediji u ovom periodu obimno izveštavali o slučaju nasilničkog ponašanja voditelja TV Pink prema supruzi. Mediji su ovaj primer smeštali u zabavne rubrike, umesto u društvo ili hroniku.

Nasilje nad ženama se kao tema našlo 53 puta na naslovnim stranama dnevne štampe. Ovi tekstovi, obrađeni na tabloidan način, bili su 39 puta na naslovnim stranama (Kurir, Informer, Alo, Naše novine, Večernje novosti, Blic). Ova tema bila je 14 puta na naslovnim stranama dnevnih novina a da nije prikazana na senzacionalistički/tabloidan način (Politika, Večernje novosti, Blic).

123456

 *Međusobni odnos tekstova o pojedinačnim slučajevima nasilja nad ženama (u porodičnom nasilju) i tekstova koji su napisani na senzacionalistički način

Kako se izveštava o nasilju?

Iako zakonski standardi i etički kodeksi novinara propisuju jasna pravila o tome kako treba tretirati identitet žrtve u izveštavanju, ova pravila se poštuju u zanemarljivom broju primera.

U čak 56% slučajeva je uz tekstove objavljena fotografija žrtve, a samo u 7% tekstova nije objavljena ni fotografija ni ime žrtve. Interesantno je pomenuti da su čak postojali slučajevi u kojima su navedeni samo inicijali nasilnika, a puno ime i prezime žrtve. Fotografije su, takođe, često bile senzacionalističke, a kada se radilo o javnim ličnostima često su bile potpisane na krajnje tabloidan način. Na primer, ispod fotografije Ana Marije Žujović (žrtve partnerskog nasilja) i muškarca pored nje,  stoji potpis „Jao kako li tek ti biješ?” kod njene fotografije i „Hoćeš da te odgurnem u predelu lica”(Kurir) kod fotografije muškarca. Takođe, neretke su i  fotografije na kojima se nasilnik ili ubica i žrtva ljube koje su potpisane  sintagmama „vreme sreće” ili „nekadašnja ljubav”, čime se nasilju daje romantični prizvuk ljubavne tragedije.

Stereotipno opisivanje žrtve

Jedno od možda najznačajnijih pravila, kada je izveštavanje o nasilju u porodici i nasilju nad ženama u pitanju, jeste to da izveštavanje ne sme obuhvatiti stereotipe o „ženskim” ulogama i osobinama. U tom smislu pogrešno je navoditi partnersku istoriju žrve, ocenjivati njeno majčinstvo ili prenositi izjave koje sa laičkog gledišta žrtvu stavljaju u određeni kontekst. Analizom ovih tekstova uočavamo da je žrtva skoro svaki četvrti put bila opisivana kroz stereotipne uloge i to najčešće u tekstovima dnevnih listova Kurir (20), Informer (17), Alo (15), a mnogo manje u Politici i Danasu.

Evo nekih od izjava koje ilustruju nepoštovanje ovog pravila: „nasilje prijavljuju dokone žene. One koje rade nemaju vremena za takve gluposti”(citat Ljubiše Buhe istaknut u antrfileu, Naše novine), „najgore je što sam čuo da ona već ima novog momka”(Alo), „teško mu je palo jer ona švrlja”(Alo), „često se sa posla vraćala sa društvom kombijem”(Večernje novosti). Izdvajamo primer teksta iz „Dnevnika”  koji prati suđenje za nasilje a koji upućuje na „raskalašan život žrtve”: „Pevačica Ivana Buha, sa velikim tamnim naočarima, u uskim pantalonama i bundi, ušla je  u pratnji policijskog obezbeđenja u sudnicu, nekoliko minuta kasnije, odložila svoju „Luis Viton” torbicu i sela na mesto za svedoke”. Na ovaj način nasilje se opravdava, a prijavljivanje nasilja se opisuje kao nešto čemu teže žene zbog materijalne ili druge koristi.

Sa druge strane u istim tekstovima u kojima se žrtva stereotipno prikazuje sve češće možemo videti relativizaciju učinjenog nasilja kroz izjave različitih svedoka koji govore o nasilniku kao o dobroj osobi, mirnoj i povučenoj, domaćinu, dobrom radniku, sinu koji je voleo svoju majku, dobričini, „ne bi mrava zgazio”(Večernje novosti). Ove konstatacije su ponekad istaknute i u antrfileu ili naslovu teksta. Posebno su skandalozna tri primera teksta u vezi sa istim slučajem u kojima komšije daju izjavu o komšiji koji je ubio majku: „pomagao je majci i svakodnevno kuvao ručak” (Blic), „Zorica je bila nesnosna jer je pila”(Informer), „dovoljno je bio kažnjen što je živeo sa njom”(Naše novine) pa i sam novinar zaključuje „Komšije su imale samo reči hvale za Josipa, a ni jednu za Zoricu“(Informer).

Motiv i pogrešno imenovanje nasilja

U 40% obrađenih tekstova novinar sam ili kroz izjave sagovornika nagađa motiv nasilja ili ubistva, a najčešće je reč o: ljubomori, alkoholizmu, zloupotrebi psihoaktivnih supstanci, teškom životu, nervozi.  Relevantni vodiči za izveštavanje o nasilju skreću pažnju na to da je važno da se istakne krivica nasilnika, te da se ni na koji način ne relativizuje težina nasilja niti se teret odgovornosti stavlja na žrtvu.

U analiziranim tekstovima primetan je trend romantizovanja priča o nasilju, predstavljanja takvih primera kao emotivnih ljubavnih drama. Ovo su neki od naslova: „Četiri metka u leđa zbog neuzvraćene ljubavi”(Blic), „Između leša mlade žene i starca crvena ruža”(Dnevnik), „Ljubomora razlog ubistva…”(Politika), „Ljubomora ubila doktorku”(Politika), „Ljubav, batine, abortus”(Informer), „Pretučena žena: čekam muža sa gibanicom”(Alo).  U 7% tekstova nasilja je opisivano kao „ljubavni brodolom”, „španska serija”, „Šekspirova drama”,ljubavna tragedija”. Fotografije koje ilustruju tekst su bile potpisane frazama „dani sreće”, „dani ljubavi” ili su na njima žrtva i nasilnik kako se ljube.

Da li se konsultuju stručnjaci i pominje kazna?

Novinari koji izveštavaju o slučajevima nasilja nad ženama češće u fokus svojih priča stavljaju izjave članova porodica, komšija i svedoka, nego što citiraju izjave stručnjaka ili nadležnih lica. Samo jedna trećina analiziranih tekstova sadrži izjavu stručnjaka ili nadležnog lica.

Kako Vodič za medije o izveštavanju o nasilju AŽC navodi, važno je da se priče o nasilju isprate do kraja kao i da se preispita odgovornost za izostanak zaštite žrtve. Preporučuje se da se istakne i koja je kazna izrečena nasilniku kako bi se ovaj čin javno osudio i ukazalo na posledice.  U analiziranim tekstovima kazna je pomenuta u 45% tekstova i to najčešće u Politici, Večernjim novostima, Blicu i Kuriru.

Uticaj medija na formiranje javnog mnjenja ima presudnu ulogu, po nekim procenama, čak i veću od uticaja donosilaca odluka i državnih organa. Ukoliko mediji odluče da prihvate da svoju moć usmere u pravcu stava da je nasilje nedopustivo, da mora biti kažnjeno i da žrtva mora da bude zaštićena – možemo se nadati zrelijem društvu koje ovakve stavove iskreno deli.

 

[1] Prema evidenciji Autonomnog ženskog centra koji računa punoletne žene žrtve porodičnog i partnerskog nasilja

[2] “To je senzacionalno i pojednostavljeno kombinovanje spekulacija I nagađanja, više nego činjenica. I to je dominacija vizelnih nad verbalnim sadržajima. Traganje za pozadinom događaja obično razumeju kao zavirivanje iza ključaonice ili ispod suknje, gde se nalaze “skrivene lažne” pojedinosti koje ozbiljna štampa obično previđa.“ Prof dr Snježana Milivojevićhttp://www.media.ba/bs/menadzment-novinarstvo/tabloidizacija-dnevne-stampe-u-srbiji

 

Tags: , ,